Faktori bezbednosti Balkana: geopolitičke i energetske protivrečnosti

Faktori bezbednosti Balkana: geopolitičke i energetske protivrečnosti

Faktori bezbednosti Balkana: geopolitičke i energetske protivrečnosti

(rad predstavljen na naučnom skupu „Geopolitički i energetski faktori bezbednosti Balkana“ održanog 6. novembra 2010. godine u Beogradu u organizaciji Centra za razvoj međunarodne saradnje)

Energetska moć Rusije i vojno-politička dominacija SAD

U vojnopolitičkom pogledu, neosporno je da Balkanom dominiraju Sjedinjene Američke Države. Ubrzo posle pada Berlinskog zida tamošnje – više u pogledu načelnih opredeljenja, nego implementiranih sistemskih rešenja – post-socijalističke države, uglavnom su pohrlile da padnu u američki zagrljaj. To su činile pokretane iluzijama da uistinu postoji nekakav „slobodan svet“ pod vođstvom Bele kuće, i u nadi da će munjevitim prihvatanjem novog (američkog) vojno-političkog gospodara, umesto starog sovjetskog hegemona, kupiti i ulaznicu u zapadni svet potrošačkog obilja i ružičasto-popularne kulture.

S izuzetkom Srbije, Crne Gore i drugih srpskih zemalja, tako su ostale balkanske države još tokom prve polovine 90-ih godina ušle u američku orbitu. Potom je, u skladu sa procenom evroatlantskih centara moći da su se za to stekli unutrašnji i geopolitički uslovi – tj. da je postignut dovoljan stepen „amortizovanja“ Rusije, te time izbegnute ozbiljnije posledice njene negativne reakcije – počelo postepeno uključivanje tih država u NATO. Neke od njih su već pred kraj 20. veka, a većina tokom prve decenije 21. veka, i formalno stupile u taj savez.

Već 1999. godine, Mađarska – srednjeevropski sused balkanskih država – postala je deo NATO-a, da bi se 2004. godine to desilo sa Rumunijom, Bugarskom i, bivšom jugoslovenskom republikom iako ne i zemljom Balkana, Slovenijom. Godine 2009. u NATO su primljene Albanija i Hrvatska, a što se tiče BiH i srpske južne pokrajine KiM, one su 1995. odnosno 1999. godine, faktički, okupirane od strane trupa Severnoatlantske alijanse i nad njima je uspostavljen neokolonijalni politički nadzor. Što se tiče Makedonije i, od 2006. godine od Srbije otcepljene Crne Gore, one iako još nisu primljene u NATO, bar na državno-političkom ako ne i društvenom nivou tome teže, i potpuno prihvataju da budu u američkoj vojnopolitičkoj senci.

Međutim, Vašington i kada je bio najmoćniji nije bio toliko snažan da pokori Rusiju. Ona je bila neko vreme u defanzivi i prihvatala je globalni primat SAD, ali nije dospela pod kontrolu te sile koja je trijumfovala u „Hladnom ratu“. A bez toga, na njihovu žalost, Amerikanci su samo uz pomoć nepostojećeg „čarobnog štapića“ mogli da izmene energetsku realnost.

Nekim energentima, a to je pre svega gas, zemlje regiona ni posle pada komunizma nisu mogle da se u iole potrebnim količinama snabdeju na drugom mestu nego iz Rusije, odnosno preko te velike zemlje. Dok im je često bilo najpovoljnije da se i naftom – iako su tu imale šire mogućnosti, takođe napajaju iz Ruske Federacije. Izgradnja naftno-gasne infrastrukture zahteva dosta vremena i još više sredstava, a postojećom mrežom naftovoda i gasovoda zemlje balkanskog regiona upućene su na Rusiju.

To se do današnjeg dana nije promenilo. Štaviše, Rusija je zadnjih godina dodatno pojačala svoje energetsko prisustvo na Balkanu. Od 1998. godine, kada je „Lukoil“ započeo sa ulaganjem u Bugarsku, do prošle godine, kada je druga ruska naftna kompanija postala vlasnik 21% akcija mađarske energetske kompanije MOL, a time i suvlasnik hrvatske firme INA (47% njenih akcija pripada MOL-u), Rusi su, direktno ili posredno, postali većinski vlasnik ili bar značajan suvlasnik rafinerija, mreže benzinskih pumpi i generalno mnogih naftno-gasnih kompanija u Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji, Republici Srpskoj (i preko nje BiH), Hrvatskoj. To se odrazilo na dalje povećanje dotoka ruske nafte u zemlje regiona.

Konstante vojno-političko-energetske distribucije moći

Kontinentalne i crnomorske balkanske države – koje izuzev Rumunije i donekle Hrvatske nemaju značajnija nalazišta nafte – prevashodno se snabdevaju tim energentom iz Rusije (udeo ruske nafte u Bugarskoj čak je preko 90%, a u Srbiji više od 80%), dok nemali deo uvoza nafte dospeva preko Ruske Federacije i u Grčku, Rumuniju i Hrvatsku. Iako te države imaju realno-alternativne mediteranske puteve snabdevanja (Hrvatska i Grčka) ili sopstvene naftne rezerve (Rumunija i Hrvatska), ipak se i one  u značajnoj meri napajaju ruskom naftom (Grčka sa njom zadovoljava čak 40% potreba). A ako bude realizovan projekat „Družba-Adrija“, što je sasvim realno, ruska nafta će preuzeti primat i na području Hrvatske.

Pomenuti projekat podrazumeva izgradnju nedostajećih karika u naftno-transportnom lancu kojima bi ruski naftovod „Družba“ (inače najveći na svetu), kojim se tim energentom snabdeva veliki deo istočne i centralne Evrope, bio spojen sa hrvatskim naftovodom, i preko njega jadranskim terminalom Omišalj. Tako bi ruska nafta mogla trajektima da se transportuje do prekomorskih destinacija i preko pomenute luke na hrvatskom ostrvu Krk. A „Jadranski naftovod“, kojim se sada nafta uvozi za Hrvatsku i delimično druge zemlje regiona, dobio bi izvozni karakter kada se radi o ruskoj nafti. Naravno, time bi Hrvatska, kao i BiH, Slovenija, pa i Srbija, u još većoj meri bile upućene na rusku naftu.

Kada se radi o gasu, tu je zavisnost od Rusije još veća. Srbija, BiH, Makedonija, Bugarska, Grčka, gasne potrebe zadovoljavaju iz Rusije sa 80-100%, dok Hrvatska, Rumunija i Slovenija troše od 25-55% ruskog gasa. Kada do kraja sledeće decenije bude izgrađen gasovod „Južni tok“ kojim će taj energent poteći od Rusije, preko Crnog mora i balkanskih zemalja do Italije i delova srednje Evrope, regionalna uloga ruskog gasnog giganta „Gasprom“ postaće još značajnija. No, ne treba misliti da je samo Balkan upućen na slovenski istok kada se radi o zadovoljenju gasnih potreba. Već sada Rusija podmiruje oko 25% gasnih potreba članica EU, a ubuduće će te države trošiti i mnogo više tog energenta ruskog porekla. Jer, sada EU zadovoljava oko 60% potreba na osnovu sopstvenih nalazišta a sa njihovim iscrpljivanjem i rastom potrošnje, već oko 2030. godine, uvoziće preko 70% gasa (tj. sama će proizvoditi za zadovoljenje manje od 30% potreba).

Takav trend izaziva strah nekih evropskih krugova (pre svega iz redova briselske evro-birokratije i krugovima lojalnih američkih saveznika, naročito, u Britaniji, Holandiji i Poljskoj), a pogotovo američke administracije. Uzimajući u obzir moguće političke posledice takvog stanja, cilj im je da umanje energetsku, pre svega, sada umnogome bezalternativnu, gasnu upućenost Evrope na Rusiju. Stoga je i zamišljen projekat „Nabuko“, kojim bi gas, u skladu sa željama Amerikanaca, trebalo da bude transportovan sa Srednjeg Istoka i centralne Azije do središnjeg dela evropskog kontinenta. Pripreme za njegovu realizaciju počele su još 2002. godine, da bi 2009. godine bio potpisan sporazum između vlada Turske, Bugarske, Rumunije, Mađarske i Austrije. Međutim, jedno je sklopiti sporazum a drugo je realizovati projekat.

Rusija je povratila svoj tradicionalni status u Srednjoj Aziji, i zaključila relativno povoljne gasne aranžmane sa tamošnjim zemljama, pa ni raspoložive količine azerbejdžanskog i turkmenistanskog gasa –  koje inače nisu ni dovoljne za podmirivanje potreba planiranog gasovoda – neće u značajnijem obimu krenuti „američkom“ trasom ka Evropi. Otuda, teško da „Nabuko“ može da ima pravi smisao bez dogovora sa Iranom, koji raspolaže velikim zalihama gasa (tj. sa oko 15% dokazanih svetskih rezervi, dok je u Rusiji oko 30% ukupnog gasa, a pod njenom kontrolom je i veliki deo srednjoazijskog gasa). Opet, agresivna politika Vašingtona prema Teheranu onemogućava uključivanje te zemlje u projekat „Nabuko“, uz to nestabilna situacija u Iraku ne pogoduje spokojnom transportu gasa preko te države.

Ukratko, oni koji stoje iza plana „Nabuko“ suočavaju se sa protivrečnostima prekomernih imperijalnih ambicija. U skladu sa tim, jasno je da okolnosti nisu povoljne za realizaciju projekta „Nabuko“. No, i da stvari ne stoje tako, pitanje je da li bi taj gasovod srednjoročno mogao iole rentabilno da posluje, s obzirom na to da će se nesumnjivo prethodnom izgradnjom „Južnog toka“ pojačati konkurencija. Dugoročno, ako bi napajanje i bezbednost gasovoda „Nabuko“ bili obezbeđeni, verovatno bi on imao izvestan ekonomski smisao ali uzimajući u obzir njegov kapacitet od 31 milijarde kubnih metara godišnje, on ne bi postigao politički efekat. Jer, ne bi bio ozbiljnija protivteža evropskoj gasnoj upućenosti na Rusiju. Radi se o tome da će potrebe EU za uvoznim gasom do 2020. godine sa sadašnjih manje od 200 milijardi kubnih metara godišnje dostići 380, a već 2030. čak 440 milijardi kubnih metara godišnje.

Očito „Nabuko“ ima, pre svega, propagandu svrhu, odnosno subverzivnu ulogu. Trebalo je, izgleda, da posluži destimulisanju Moskve da gradi svoj „balkanski gasovod“, kao i stvaranju iluzije kod tamošnjih američkih saveznika da ako poslušno pristanu da ignorišu rusku inicijativu mogu da računaju na „alternativni“ gasovod. Međutim, danas je svima jasno kako stvari stoje. Nesumnjivo, s vremenom će se ruska, kako regionalna tako i sveevropska, energetska uloga povećavati. SAD nemaju načina da to spreče.

Rusija ne samo da će zadržati, već će i pojačati, status kontinentalne energetske supersile. No, bar srednjoročno, i Vašington može da bude miran kada se radi o njegovoj vojno-političkoj ulozi. Bez obzira na promenu globalnih i evropskih parametara, moći na štetu SAD, veliki deo Evrope i Balkana ostaće će u zagrljaju NATO-a, a taj savez umnogome će i dalje biti podređen volji Amerike. Ta zemlja ne može u višedecenijskim rokovima sa optimizmom da gleda na šanse da zadrži status quo na Evroazijskoj geopolitičkoj tabli, ali nema razloga ni da se plaši da će njen položaj biti ugrožen u dogledno vreme.

Nužni modus vivendi

Jasno je da protivrečnosti između energetskih i vojno-političkih faktora premoći na Balkanu, pa i Evropi zapadno od ukrajinsko-beloruske granice, neće uskoro biti prevaziđene. Do daljnjeg, suštinski će ostati geopolitičko-energetska pat pozicija. Opet, istorijsko iskustvo ukazuje da je tačna narodna mudrost koja otprilike glasi: „Jedna zemlja ne trpi dva gospodara“. Drugim rečima, preplitanje strateških interesa dve vojnopolitičke supersile na prostoru od istočne Evrope preko Kavkaza do Srednje Azije, od kojih SAD na jedan način dominira Evropom, a Rusija u njoj ima drugu vrstu premoći kao i vojnopolitičku i svaku drugu prednost na većem delu postsovjetskog prostora, može svet da uvede ako ne u neki novi Hladni rat, onda bar u period pojačanih turbulencija.

Ojačala Rusija s pravom traži da bude uvažavana kao što i dolikuje velesili, a Amerika, bez obzira na ubrzano ekonomsko slabljenje, ne želi da prepušta pozicije koje je stekla tokom svojevrsnog munjevitog pohoda na Istok u ranom postsovjetskom periodu. No, od ozbiljnih tenzija niko ne bi imao koristi, odnosno čitav evropski civilizacijski krug, koji je već i ovako počeo da gubi globalnu trku sa nadolazećim ekonomskim i političkim silama Azije, imao bi samo negativne posledice. Po njega nepovoljni globalni trendovi bi bili pojačani, ma koliko neka od sila imala predstavu da bi u kontekstu međuevropskih, odnosno evroatlantskih natezanja profitirala.

Da bi potencijalno negativan razvoj događaja bio predupređen, Kremlj je 2009. godine istupio sa izbalansiranom inicijativom u vezi sa stvaranjem novog modela evropske bezbednosti. Nacrt „Ugovora o bezbednosti u Evropi“ (UEB), koji je ponudio kao osnov za razradu takvog modela, dosledno uvažava međunarodno pravo, suverenitet i teritorijalni integritet država. Na tim principima nudi univerzalni put – uz poštovanje ravnopravnosti i nedopustivosti primene sile ili pretnje silom – za prevenciju i mirno razrešenje konflikata na evropskom prostoru. Pri tome, Moskva ne predlaže ništa što bi narušilo postojeći odnos snaga, te ne traži raspuštanje NATO-a ili bilo šta što bi oslabilo vojnopolitičku moć Amerike.

UEB pre svega predviđa da države koje ga potpišu ne preduzimaju ili podržavaju aktivnosti koje ugrožavaju bezbednost drugih potpisnica, odnosno da članice postojećih vojnih saveza preuzmu obavezu da insistiraju da oni poštuju međunarodno pravo, teritorijalni integritet i suverenitet drugih zemalja. Da ne bi ostao puko slovo na papiru, Nacrt predviđa i mehanizme, od konsultacija među pojedinim državama do konferencija svih potpisnica, koje bi one mogle da iskoriste ako procene da po njih postoji pretnja od strane neke zemlje ili grupe njih. Ukratko, UEB predlaže da se definiše model mirne koegzistencije i bezbednosne saradnje postojećih evropskih država i blokova ako su one u njih uključene.

Bez obzira na to, Vašington – koji se pod izgovorom da se bori za promovisanje demokratije, ljudskih prava i tržišne privrede, ponaša bahato pa i nasilnički – nezadovoljan je zbog pojavljivanja realne inicijative koja reafirmiše principe suvereniteta i miroljubive koegzistencije. Americi, navikloj da jednostrano isteruje svoju volju, a koja smatra da nije završila stvaranje imperije na evroazijskom prostoru, ne odgovara kreiranje modela evropske bezbednosti koji polazi od ravnopravnosti i nezavisnosti država. Stoga Vašington i pokušava da sabotira razradu UEB-a.

S druge strane, mnogi evropski NATO partneri SAD radi su da bude stvoren prostor da – i to sa dobrim namerama a ne tek forme radi, kako bi bilo samo kupljeno vreme – otpočne proces usaglašavanja oko nove konstrukcije evropske bezbednosti, koja bi, uvažavajući interese Moskve, trasirala put za miroljubivu saradnju od Atlantika do Urala. Otuda, intimno, pozitivno doživljavaju ruski predlog kao polaznu osnovu za razradu modela evropske bezbednosti. Ipak, za sada, višeslojni uticaj Vašingtona, iz ranijih vremena nasleđena interesna upućenost evroatlantskih partnera na Ameriku, pa i moć inercije, toliko su značajni faktori da američki glas ima premoć. Opet, bez obzira na potencijal SAD da koče proces koji bi doveo do primene koncepta nedeljive evropske bezbednosti, daleko je od toga da on nema budućnost.

Evropski, ruski i američki eksperti u nečemu se slažu: iako EU do 2020. godine neće postati sposobna da efikasno vodi zajedničku odbrambenu i spoljnu politiku, realno je i na tom polju u narednim godinama očekivati izvesna poboljšanja, kao i delimičnu emancipaciju Unije od oslabljene Amerike. U skladu sa tim, u pravu je S. Karaganov, predsednik ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, kada kaže: „Jačanje saradnje između Rusije i EU biće moguće posle 2013-2015. godine, i to na osnovu prevazilaženja sadašnje izražene suprotnosti u sferi energetike i znatno veće razmene investicija, odnosno kreiranja jedinstvenog pristupa međunarodnoj bezbednosti“. U takvim okolnostima i sklapanje UEB-a postaće izvodljivo. To znaju u Moskvi pa se naročito i ne brinu zbog teškoća sa kojima se ruska inicijativa susreće. Uostalom, s obzirom na još aktuelnu geopolitičku situaciju, tiha kooperativnost – ma koliko one ispoljavale formalnu rezervisanost – koju po tom pitanju pokazuju relevantne evropske zemlje, i te kako deluje ohrabrujuće.

Balkanske i srpske dileme

Zemlje balkanskog regiona takođe uglavnom uviđaju globalne trendove i nastoje, na odmeren način, kako ne bi ugrozile svoje sadašnje pozicije, da im se prilagode. To važi kako za države, kao što je Bugarska, koje su tradicionalnim prijateljskim sponama povezane sa Rusijom, ali i za one koje prema njoj, iz verskih ili nekih drugih razloga, nemaju dublje simpatije. Takva država je, tek primera radi, izrazito pronemački nastrojena i rimokatolički ostrašćena Hrvatska.

Iako su uglavnom članice NATO-a, odnosno deklarativno vrlo posvećene američke saveznice, zemlje regiona, uviđajući njihov značaj, nastoje što potpunije da se uključe u ruske energetske projekte. Prošla su vremena kada je – kao što je pre nekoliko godina bio slučaj sa Slovenijom, u koju je sistematski želeo da uđe „Lukoil“ – ruskim energetskim kompanijama, kako bi se zadobila veća podrška Brisela i Vašingtona, onemogućivan pristup. Jedna ruska naftna firma postala je čak i značajan vlasnik mađarskog MOL-a, te preko njega i hrvatske INE. A sve države balkanskog i sa njim povezane zone srednjeevropskog podneblja, šta god načelno mislile o Rusiji, energično iskazuju zainteresovanost da se što potpunije uključe u izgradnju gasovoda „Južni tok“.

S druge strane, u Srbiji ne samo da je postojala snažna politička, medijska i NVO opstrukcija sklapanju energetskih aranžmana sa Moskvom, tj. prodaji „Naftne industrije Srbije“ Rusima i uključivanju Srbije u izgradnju „Južnog toka“ – što je u nekim fazama bio slučaj i u drugim zemljama – već se oseća produženo delovanje protiv rusko-srpskog strateškog povezivanja, ne samo na političkom, već i na energetskom polju.

Američki lobisti navodili su razne izmišljotine da se našoj zemlji to ne isplati. Nicali su „eksperti za energetiku“ koji su dokazivali da je svaki drugi partner osim Rusa, na naftno-gasnom polju dobar, a da Srbiji i ne treba krak magistralnog gasovoda. Jer, cilj je, nema sumnje, da u Srbiji, čiji se medijski sektor nalazi pod evroatlantskom dominacijom a politička kasta je potkupljena ili zaplašena, bude bar zakočen, ako ne i sprečen, dalji ruski energetski prodor na Balkan. Ipak, i pored vešte propagande i meke okupacije Srbije, evroatlantisti nisu uspeli da spreče rusku energetsku ofanzivu. No, izgleda, još se nadaju da mogu da potkopaju izgradnju gasovoda.

„Gasprom“ je početkom 2009. godine okončao kupovinu NIS-a, ranije srpske državne naftnu kompanije koja je vlasnik rafinerija, mreže benzinskih pumpi i mnogih hemijskih i drugih pratećih preduzeća. Uz to, NIS eksploatiše i sva srpska naftna polja (koja zadovoljavaju 23% domaćih potreba), te ima naftne koncesije u Angoli. Kupoprodajnim ugovorom predviđene su velike investicije, koje „Gasprom“ čak namerava i da premaši, te tako od Srbije napravi regionalni centar za distribuciju ruske nafte kao i gasa (spomenuta ruska kompanija namerava da, u saradnji sa srpskim partnerima, završi „Banatski Dvor“, veliko skladište gasa od regionalnog značaja, na severu zemlje, nedaleko od tromeđe Srbije, Mađarske i Rumunije). Sklopljen je i međudržavni ugovor kojim je Srbija uključena u projekat „Južni tok“.

Vašington je svestan da se time stvara potencijal za ubrzano menjanje geopolitičke pozicije Srbije. Pošto su 2007. godine Rusi kupili rafineriju „Bosanski Brod“, odnosno preuzeli naftni sektor R. Srpske, intenziviran je proces emancipacije tamošnje vlasti od Vašingtona, pa se i poučen tim, dodatno plaši da se pre ili kasnije to ne desi i u Srbiji. Uostalom, Americi mnogo teže pada prodor ruskih energetskih giganata, sa svim političkim implikacijama koje to ima, na područja država koje još, formalizovanjem nametnutog stanja, nisu trajno stavljene pod NATO „kišobran“, nego tamo gde je zacementirana američka vojnopolitička dominacija. Zato su svi američki kapaciteti za ostvarivanje uticaja na javnost, kao i evroatlantski orijentisane političke strukture, aktivirane u Srbiji, kako bi ona, ako već nije moguće njeno isključivanje iz ruskih energetskih planova, bila bar onemogućena da iskoristi geopolitičke šanse koje iz toga proizlaze.

Beograd se, tek malo pre zaključivanja energetskog aranžmana sa Rusijom, i formalno opredelio za vojnu neutralnost. Na to se nadovezao i UEB sa kojim je Moskva ubrzo istupila. Sve to su odlični osnovi za unutrašnje i spoljno zaokruživanje neutralnog statusa, te trajno distanciranje Srbije od evroatlantskih integrativnih procesa. Zato su Vašington i Brisel uložili velike napore da se Beograd ne uključi u razradu UEB-a, dok aktuelna vlast naše zemlje, da se lično-partijski ne bi zamerila moćnim krugovima sa Zapada, odnosno da ne bi ugrozila tzv. evropske integracije Srbije, lakomisleno prihvata da u tom pogledu postupa u skladi sa voljom SAD.

I druge zemlje regiona, da ne bi revoltirale Vašington, imaju distancu prema ruskoj evro-bezbednosnoj inicijativi. Ipak, u svemu tome imaju više odmerenosti. Jer, Srbija je prvo pozdravila UEB i pokazala visok stepen spremnosti da se uključi u njegovu realizaciju, da bi se onda, pošto se našla pod pritiskom Zapada, iz svega povukla i počela da se pravi kao da ruska inicijativa ne postoji. Takvi preokreti ostavljaju mnogo veće posledice nego rezervisanost ispoljena od samog početka. Uz to, Srbiji, a ne Bugarskoj ili Rumuniji, treba ruska podrška za odbranu ugroženog teritorijalnog integriteta.

Iz, taktički gledano, možda i razumljivih razloga, režim skoro da ispoljava geopolitički autizam. A to je polje koje zahteva stratešku dimenziju mišljenja i ne sme da bude podložno dnevnopolitičkim kalkulacijama. No, oficijelni Beograd nije dovoljno zreo da to shvati, a lično-partijski motivi, koji samoživo zasenjuju nacionalne interese, suviše su jaki među tamošnjim bitnim činiocima. Stoga, umesto da koristi novonastalu priliku da promeni svoj nepovoljan geopolitički status, Srbija ide sve dalje putem koji vodi ka opasnoj litici. Te nam se tako može desiti da ostanemo regionalno slepo crevo, još dugo podvrgnuto neokolonijalnom nadzoru i eksploataciji. I to od strane oslabljene velesile, koja nam je u prošlosti raskomadala naš etničko-državni prostor i nanela nam još dosta drugog zla.

Možda je bilo smisaono da sa njom privremeno postanemo „saveznici“ u prošlosti i tako izbegnemo stravične posledice njenog neprijateljstva, ali sada kada je već dobro zašla u fazu opadanja, besmisleno je da to učinimo. Umesto toga, racionalni razlozi a ne emocije, ukazuju da je vreme da prekinemo proces dalje kolonijalne degeneracije i posvetimo se promišljenom stvaranju pretpostavki za ispravljanje bar dela svega negativnog što nam je Amerika sa svojim saveznicima uradila.

Imperativi mira i blagostanja na Balkanu

Od toga kako se Srbija bude odnosila prema UEB-u, spoljnopolitičkoj inicijativi Moskve kojoj ona pridaje veliki značaj, zavisi i kapacitet kraka gasovoda koji će biti izgrađen preko teritorije Srbije. Projekat „Južni tok“ sigurno će biti konkretizovan, ali još nije definitivno utvrđeno koliko gasa će „poteći“ krakom koji preko Grčke ide  u Italiju, a koliko onim koji će se preko Srbije protezati do severa apeninske države kao i srednje Evrope.

Gasovod magistralnog značaja, ne samo što u značajnom segmentu pruža energetsku sigurnost, te donosi redovne prihode od tranzita gasa, već je suštinski faktor geopolitičkog značaja zemlje preko koje prolazi, odnosno predstavlja stimulans njenog ekonomskog razvoja. Veliki gasovodi, koji prolaze kroz predela pogodnih za život većeg broja stanovnika, po pravilu, predstavljaju ose privrednog razvoja, i to baš sa težištem na industriji.

Srbiji, koja je zapostavila proizvodni sektor, to hitno treba. Velika ekonomska kriza nas je valjda uverila da trgovina, usluge i finansije ipak nisu dovoljno pouzdan temelj za stabilnost i razvoj nacionalne privrede. Na stranu činjenica da ćemo čak i u EU pre ući, ako nam to i dalje bude cilj, u uslovima kada smo bitan faktor energetske  bezbednosti značajnih članica Unije. A sa izgradnjom magistralnog kraka gasovoda preko naše teritorije, baš to postajemo. Time dobijamo i mnogo veću stratešku ulogu u evropskim a ne samo regionalnim razmerama, te šansu, ako odbacimo marionetski obrazac ponašanja kome sada robuje naša vlast kao i veliki deo opozicije, da revitalizujemo one naše nacionalne interese koji su sada u lošem stanju.

Međutim, morali bismo da imamo u vidu da od toga kako se naša „politička kasta“ odnosi prema Rusiji, kako načelno tako i konkretno u vezi sa inicijativom do koje je njoj vrlo stalo (UEB) – pa je čak i smatra prioritetnim pitanjem svoje evropske politike – zavisi i naše mesto u velikom energetskom projektu o kome pričamo. Nije isto da li će kapacitet kraka koji će proći preko Srbije biti na dogovorenom minimumu, ili znatno veći. Nije isto da li će Republika Srpska dobiti svoj krak, ili ne. Za nas je kako prioritetno geopolitičko pitanje (jer se time jača naš značaj i kapacitet da se borimo za vitalne nacionalne interese), tako i privredno, da budemo što potpunije uključeni u „Južni tok“.

O tome se u Beogradu, zaokupljenom sitnim interesima vlastodržaca i njihovim otužnim pričama o evropskoj i regionalnoj saradnji, ne vodi dovoljno računa. A baš podrškom UEB-u i što bržoj izgradnji tzv. severnobalkanskog kraka, koliko god je moguće većeg kapaciteta, dala bi najveći praktični doprinos baš svemu onome za šta se aktuelna srpska vlast zalaže na rečima. Gasno umrežavanje nesporazumima opterećenih balkanskih zemalja, odnosno dugoročno održavanje koristi koja iz toga proizilazi, zahteva njihovu saradnju i miroljubivu koegzistenciju. Ekonomsko-energetska interesna upućenost i svest o njoj, mnogo bolji su osnovi za razvoj dobrih političkih odnosa nego isprazne priče o „evropskim vrednostima“.

Podrškom UEB-u i „Južnom toku“ utiremo put ne samo za brže EU integracije – pošto postajemo mnogo atraktivniji za Brisel – već i znatno trajniju regionalnu stabilnost. Imperije nastaju i nestaju, ali energetske potrebe su onoliko trajne koliko i ljudska vrsta, a gasni odgovor na njih imaće dugotrajnu perspektivu. Bili u EU ili ne, postojala ona ili ne – jer, ne samo da je pitanje da li će i u kom obliku, posle kriznih udara, ta Unija opstati, već i da li ćemo, kada se, nadamo se, razveju evroiluzije, imati interes da u novonastalim okolnostima u nju uđemo – na našim prostorima moramo da gradimo trajne mostove koji će omogućiti da nam svima, i to na realnim osnovama, bude bolje. I koji će predstavljati, na osnovu čvrsto spojenih naših interesa a ne jeftinih miroljubivih floskula, prepreku za buduće sukobe.

Obraćajući se članovima Donjeg doma, 16. avgusta 1945. godine, Vinston Čeril je, u kontekstu skorog okončanja burnih ratnih godina, parafrazirao Bizmarkove reči o eksplozivnom karakteru Balkana i posledicama koje to ima po celu Evropu. Britanski premijer je tada rekao: „Ako izbije neki novi evropski rat, to će se desiti zbog neke proklete gluposti na Balkanu“. Sada imamo priliku da dokažemo da tako neće biti. Zato je konstruktivan odnos Srbije i drugih zemalja regiona prema UEB-u i „Južnom toku“ suštinski interes kako nas na Balkanu, tako i čitave Evrope pa i sveta. Druga strana medalje je to što su neki globalni centri moći i njihovi lokalni eksponenti, radi parcijalnih i kratkoročnih interesa, spremni da ugroze ono što je od mnogo šireg i trajnijeg značaja. No, tim pre, barijere koje oni stvaraju sa ciljem da otežaju procese koji nas vode u bolju energetsko-bezbednosnu budućnost, moraju da za nas budu dodatni stimulans da se u prilog nje energično borimo.

Zaključak

Srbija se, nažalost, nalazi pod nekom vrstom okupacije. Njom vlada kvislinška politička „elita“ koja, i kada nije anacionalna pa i antinacionalna (a jednim delom je i to), na prvo mesto stavlja svoje lično-partijske interese. Ipak, njen manevarski prostor je ograničen raspoloženjem javnosti, koje se, čak i pored snažne propagande, dubinski brzo ne može prekomponovati. Otuda, i nismo još uvedeni u NATO, odnosno potpuno uključeni u „evroatlatnski“ koncern. Takođe, Beograd nije zatvorio ni vrata za istinsko strateško, ne samo ekonomsko već i političko, partnerstvo sa Rusijom. Jedino, u nemogućnosti da je eliminiše, vlast usiljeno ignoriše tu mogućnost.

Zadatak srpskog nevladinog sektora, nacionalno odgovornih medija i patriotski orijentisanih političkih subjekata, jeste da izvrše što veći pritisak na vlast, kao i da posvećeno animiraju i time aktiviraju javno mnjenje, kako bi Srbija, konačno, uzela učešće u razradi UEB-a, odnosno kako bi bile onemogućene tihe NATO integracije i sabotiranje „Južnog toka“. Tako se deluje, kao što smo već videli, ne samo u prilog nacionalnih interesa Srbije i srpskog naroda u celini, već i regiona u kome se nalazimo, pa i čitavog našeg kontinenta. Uz to, radi se u skladu sa istinskim demokratskim vrednostima naše epohe.

Subjekti građanskog društva imaju odgovornost za vođenje nacionalne, spoljne i unutrašnje, ekonomske i bezbednosne politike, skoro isto toliko koliko i vlada. Nažalost, to se kod nas obično zloupotrebljava radi geopolitičkih interesa evroatlantskih centara moći. Načela za koja se oni zalažu, i koja kao globalni krstaši drugima nameću, pokazalo se, samo su maska koja skriva njihovo pravo lice. Međutim, kako su Latini govorili: „Zloupotreba ne ukida upotrebu“. Otuda, svi kojima je stvarno stalo do demokratskih načela, miroljubive saradnje među narodima i državama, kao i ekonomske i političke stabilnosti, i, naravno, nacionalno-državnih interesa (koje sve prethodno rečeno ne isključuje), moraju da dignu glas u vezi sa odnosom oficijelnog Beograda prema onome od čega zavisi budućnost naše zemlje i regiona. To su, u to nema sumnje, UEB i „Južni tok“. A u praksi stav naših vladajućih struktura nije prema njima ni približno pozitivan kao što bi morao da bude.

mr Dragomir Anđelković

Literatura

  • Anđelković D., „Neutralnost Srbije u kontekstu nove arhitekture evropske bezbednosti“, u: Zbornik radova sa skupa „Nova arhitektura evropske bezbednosti – šansa za Srbiju“, Centar za razvoj međunarodne saradnje, Beograd, 2010.
  • Bžežinski Z., Velika šahovska tabla, CID, Podgorica, 2001.
  • Vuković N., Logika imperije, Kontras, Beograd, 2007.
  • Goldman M., Petrostate, Oxford University Press, New York, 2010.
  • Douglas F., The United States, NATO and the new multilateral relationship, Praeger Security, Westport, 2008.
  • Đukić S., Vreme energije – više od diplomatije, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
  • Kalabić R., Pod prekornim okom istorije, Eseloge, Beograd, 2010.
  • Karaganov S. (pr.), Rossiя i mir. Novaя эpoha, Moskva, AST, 2009.
  • Knežević M, Mozaik Geopolitike. Identitet – tranzicija – srpsko pitanje, IPS, Beograd, 2008.
  • Naročnickaя N., Rossiя i russkie v sovremennom mire, Algoritm, Moskva, 2009.
  • Pudar M., Svet bez gospodara, Službeni glasnik, Beograd, 2010.
  • Simonov K., „Ruski energetski interesi u Jugoistočnoj Evropi“, Isac Fund // www.isac-fund.org
  • Stepić M., Srpsko pitanje – geopolitičko pitanje,  Jantar grupa, Beograd, 2004

Unesite reč za pretragu