мар 252016
 

CRMS-4О опасности коју за Србију и Балкан представља неоосманским идејама хипнотисана Турска, потребно је упорно говорити. О томе код нас постоји теоријска представа али као да се још не схвата да је све већа и реална опасност.

У Турској је недавно поново дошло до хистеричног излива антисрпских идеја и осећања. Иако није дуго трајао, по нама је извршен веома жесток пропагандни удар. Срби су прво оптужени да се као снајперисти боре на страни Курда. Затим се у турским медијима појавила „информација“ да је у зони турско-курдских сукоба ухапшен српски шпијун. Додуше, све то су убрзо демантовали и турски а не само наши званичници. Ипак, Анкара нас (пословично заборавне) је подсетила шта је у Турској преовлађујући став о Србима и шта би нам та земља учинила само када би могла. А не значи да сутра неће и покушати да још много активније делује антисрпски и то непосредно на нашем терену. Видели смо колико нам је зла нанела политика секуларне Турске крајем 20. века, у доба распада Југославије и ратова за њено наслеђе, а само можемо да замислимо колико далеко би ишла неотоманска империја која се увелико родила и уз то отворено шурује са најекстремнијим исламистичким терористима. Иначе, ако ствари посматрамо из историјске перспективе, не треба ни најмање да нас све то чуди.

ТЕРОРИСТИЧКИ КОРЕНИ

Како је макар нехотично у свом већ класичном делу „Османско царство“ указао Халил Иналџик, Отоманско царство има терористичке корене. Додуше, познати турски историчар није баш тако рекао, али ако ствари посматрамо дубље оно што је констатова своди се баш на то. Почетком четрнаестог века османлијска држава била је мала кнежевина на граници исламског света. Но, у кратком року доживела је огроман успон. Јер, њено вођство је усвојило моћну покретачку идеју, а то је перманентни свети рат против неверника. И то свим могућим средствима. Власт те кнежевине је њу претворила у упориште газија, фанатичних ратника за ширење ислама, који су призивани из свих муслиманских крајева те су им остављене одрешене руке да воде мале и велике али увек до крајности бруталне ратове против суседних хришћана. Њихови походи умногоме подсећају на оно што ради савремена Исламска држава, а из тога се изродила Отоманска империја која је постала најмоћнија сила исламског света.

Упрошћено речено и она је почела од онога што екстремисти раде у Сирији и Ираку, па није ни чудо што неоотоманизмом инспирисана Анкара на њих гледа са толико симпатија. И не ради се ту само о користољубљу турских званичних структура. Бројни су докази о томе да Анкара шурује са Исламском државом и о њима је било већ доста речи у нашим и страним медијима. Подсећања ради указао би на добар и садржајан текст о томе, који је пре неког времена објавио Руски инсајдер (http://russia-insider.com/en/politics/erdogang/ri12449), из кога се много тога аргументовано види, од турске улоге у илегалној трговини нафтом коју продаје ИД, преко снабдевања терориста оружјем и пружања њиховим структурама осталих видова подршке, до директне турске укључености у наводно сиријски грађански рат, преко туркемнских побуњеничких снага (састављених често од турских држављана а не само припадника турских етничких огранака у Сирији) које су под директном контролом турских војних власти.

О описаној улози Турске у сиријској кланици чак сведоче и официјелна документа турских власти, у којима се о много чему из домена реченог нескривено говори. А што и не би? Корени Отоманског царства су, модерним језиком речено, терористички па какви би онда и били темељи на којима садашње турске власти желе да спроведу експанзију неоотоманске империје? То надилази лично-партијску корист Ердогана и његове екипе, што се обично спомиње као главни мотив Турске подршке ИД. Ствари су много сложеније!

ДУПЛИ АРШИНИ

Ако су у средњем веку били другачији стандарди (не)хуманости него што је то данас, већ од друге половине 19. века ствари су се промениле. А Турци су и даље наставили да се понашају као да су заостали у времену тако да је њихово деловање према мањинским народима често улазило у домен онога што се данас назива погромом, етничким и верским чишћењем па и геноцидом. Наравно, цинични Енглези који су из геополитичких разлога подржавали Турску, тврдили су да нема универзалних стандарда у међународној политици (гле чуда, када то упоредимо са англосаксонским тзв. хуманистичким интервенционизмом нашег доба), већ се мора полазити од специфичности културног наслеђа сваког народа. Када је Гледстон, један од ретких британских политичара (шкотског а не германског порекла) који је био критичан према Турцима, указивао на њихове масакре над Србима и Бугарима током кулминације „источне кризе“ (1875-78), његов опонент Дизраели је узвраћао – па у Отоманском царству важе другачије норме хуманости него у Енглеској. Следствено, ако би клање десетина хиљада људи представљало проблем у цивилизованој Европи, то није на њеној периферији. Поготово када је Турска убојно средство у функцији геополитичких интереса Лондона.

А и када су неке земље у сукобу због неких тренутних интересних размимоилажења, неретко постоје одређени макар прикривени дуготрајнији заједнички интереси. Тако је очито било (а и остало) на релацији Британија – Турска током Првог светског рата, када су Турци починили први модерни геноцид над Јерменима. Енглези су се вазда плашили јачања Русије, а полазили су од тога да њој блиски источохришћански народи (а и монофизитски Јермени ту спадају уз разне православце) погодују томе. Стога, није им превише сметало што су Турци у јеку сукоба у коме су били на разним странама, истребили стотине хиљада Јермена и етнички очистили просторе уз тадашњу руску границу, где је у Лондону постојао страх да би Русија пре или касније могла да се прошири. Тако се, такође, са британских острва гледало па и даље се гледа на муслиманско угрожавање српског простора. Иста мета, исто растојање само што се ради о Балкану а не Блиском истоку.

БАЛКАНСКИ ТРАСА ЕКСПАНЗИЈЕ

Тако смо поново код Исламске државе и Турске. Анкара је директно крива за генерисање трагедије коју сада имамо у Сирији. Турска се тамо понаша у складу са нормама (не)хуманости из 14. века. За разлику од поратне Немачке она није прошла кроз процес сличан нечему што би назвали денацификација, а који су исти они који су амнестирали Турке (и посредно им помогли да после Првог светског рата и јерменског геноцида изврше нешто слично и над малоазијским Грцима) покушали да наметну нама, иако смо били највеће жртве балканских ратова током 20. века и једини од тамошњих народа доживели геноцид.

Последица тога је да Турска која сматра да је сасвим нормално да води политику етничког чишћења, спонзорисања тероризма и томе сличног, стоји на капијама Балкана и чека своју прилику да и ту отпочне крваву експанзију. А ми се уз Грке и Бугаре налазимо на њеној траси и свакако би били турска мета. Штавише за разлику од поменута два балканска народа – који би то постали тек ако би се садашњи геополитички контекст драстично променио, и Турска добила прилику да на Балкану заигра отворено агресивно као сада против Курда у деловима Сирије и Ирака – ми већ сада можемо да будемо изложени посредној агресији (а и били смо у не тако давној прошлости). Као што Турска индиректно води рат у деловима Сирије где спонзорише терористе и побуњенике, то је већ радила са босанско-херцеговачким и косовско-метохијским муслиманским бојовницима крајем прошлог века. Нема сумње ако јој се укаже прилика, да то поновим и нагласим, тим путем би већ сутра енергично наставила!

ТУРСКА ОПАСНОСТ

Срби имају отворене проблеме са муслиманским екстремистима у БиХ и Рашкој облати, као и Албанцима на Косову и Метохији. И увек када ствари ту буду добијале опасан карактер, над нама ће се надвијати сенка Турске. И НАТО ће проћи а Турска неће! Којим случајем да се ствари потпуно отму контроли, на примеру Сирије видимо шта би та сила настојала да нам направи. Још када би била у позицији и директно да интервенише, поновиле би нам се најмрачније епизоде са Османлијама из наше прошлости. А Запад који се толик куне у своје „европске вредности“ ништа није чинио нити данас чини да заустави отоманског Франкенштајна. Не треба ни рећи тек колико би био пасиван када би Турци дошли у ситуацију да могу да се посредно или непосредно баве нама. Отуда, без претеривања можемо да кажемо да Русија данас у Сирији не брани само ту земљу од посредне турске агресије, већ и нас на Балкану.

Ако се Турској не поткрешу крила или бар не покаже да не може да ради шта јој падне на памет, само је питање времена када ће отпочети нови крвави пир на Балкану, и то најпре на његовом српском делу. Бар неки на Западу нашли би свој интерес у томе да тако нешто на овај или онај начин подрже. То морамо имати у виду када данас начелно причамо о потреби продубљивања војно-техничке и сваке друге сарадње са Русијом. Европске бајке су једно, и можда чак и морамо сада да их причамо, али реалност је друго. Историја и садашња геополитичка пракса великих сила нас уче, ако ствари по нас крену опасно, праву помоћ једино можемо да очекујемо и добијемо из Русије. Та земља нам је потврђени пријатељ као што је Турска – да се не лажемо – стари непријатељ. Можемо да се заваравамо бесмислицама да ми више немамо непријатеље и да ћемо уз помоћ Брисела ускоро постати део некакве рајске заједнице народа али лако је увидети да су чињенице битно другачије. Све што нас је протеклих година запљуснуло са Блиског истока, од миграционе кризе до слика средњовековног насиља иза кога умногоме стоји Анкара, требало би да нас отрезне и подстакну да схватимо какву опасност за нас и цео Балкан представља ојачала и империјално амбициозна Турска. Тамошње Газије и даље дивље јашу и само је питање времена када ће кренути ка Балкану!

Извор: Печат

Sorry, the comment form is closed at this time.