нов 032014
 

Балкан је препун разних нових великодржавних пројеката.  Већина њих је – иако и даље имају експлозивни потенцијал који у одређеним околностима може да добије значај – ипак изгубила пређашњи набој. И даље има оних који заговарају некакву „Велику Хрватску“ на просторима који ни историјски, ни етнички са Хрватима немају никакве везе, или пак оних који маштају о некаквој карикатуралној „Великој Босни“. Но, не ради се о идејама које су, без обзира на и даље живу мржњу према Србима, међу Хрватима или босанско-херцеговачким муслиманима, данас у првом плану. Међутим, ствари другачије стоје са пројектом „Велике Албаније“. На то нас је подсетила недавна провокација са дроном и мапом фантомске великоалбанске конструкције као и, што је још горе, реакција албанског друштва. Оно као да је било запањено што су његове мрачне фантазије за Србе и друге народе Балкана ноћне море а не нешто сасвим „нормално“ и „прихватљиво“.

СРПСКИ ВИЛАЈЕТ

Није ми намера да се сада шире бавим историјом и садашњошћу бесмисленог великоалбанског пројекта. Само желим да се подсетимо да тој новој и накарадној великодржавној идеји имамо да противставимо нешто старо и на чињеницама утемељено. То је истина о „Строј Србији“ а она обухвата српски историјски простор Рашке облати (Санџака), Косова и Метохије као и северозападне крајеве савремене Републике Македоније. А истину да су то старе српске земље – коју су макар за неке од тих предела заборавили и многи Срби а тим пре други народи – почетком 20. века нису оспоравали ни Бугари и Албанци који су претендовали на већи део набројаних територија.

То се, примера ради, „може видети из Пројекта Македонско-албанске лиге из маја 1902. године о аутономији Македоније, Албаније, Старе Србије и Одрина“. У том пројекту било је предложено да се од, у то време још турских управних облати на просторима неослобођених делова данашње Србије, Бугарске и Грчке, односно Македоније и Албаније, формирају четири аутономне провинције – „Албанија, Македонија, Стара Србија и Тракија, при чему би Македонија била састављена од Битољског и Солунског, а Стара Србија од Косовског вилајета“. Последњи је обухватао простор од границе БиХ до крајева јушно од града Штипа (средишњи део садашње Републике Македоније).

На речено нас је подсетио Владимир Вучковић (1972) у својој по садржају, теми и стилу писања изузетној књизи „Стара Србија и Македонија – ослобођење и уређење“ (Медивест КТ, Ниш, 2014). У питању је доктор права из, како се некада говорило, друге престонице Србије (Ниш), који се бави изучавањем наше националне правне историје а до сада је објавио пет запажених монографских студија и већи број научних радова.

ИСТОРИЈСКИ МОЗАИК

Док већина других народа Балкана са већом или мањом упорношћу траже оно што није њихово, ми Срби олако заборављамо и оно што је макар историјски гледано неспорно наше. При томе не мислим да ми треба да будемо ти који ће покретати ревизије међународно признатих граница (осим тамо где постоји изворно право на самоопредељење као у случају Републике Српске), већ да знамо шта је историјска истина како би ојачали темеље свог националног идентитета и оснажили сопствену истрајност у околностима када нам отимају оно што је историјски и државноправно наше (а то је централни део Старе Србије тј. Косово и Метохија) па и намеравају да тај процес отворе на другим просторима са матичном државом срећом још ефективно спојених ослобођених крајева током балканских ратова (југ централне Србије, Рашка област).

Зато је важно што су наши научници после дуготрајне, институционализованим антисрпским мотивима наметнуте паузе, озбиљно почели да се баве разним аспектима прошлости Старе Србије. Пре две године (2012)  објављена је и – уз наду да не звучим нескромно када то кажем – потом престижном наградом нашег недељника за науку и друштвену теорију („Печат времена“) овенчана (2013), сјајна књига дрСлавенка Терзића. Ради се о историјској монографији „Стара Србија – драма једне цивилизације“ у којој се дубински сагледава геополитичка, војностратегијска, друштвена, културна, цивилизацијска, верска и демографска проблематика тих наших крајева.

Сада је нашој стручној и широј јавности понуђено још једно важно дело, а то је поменута студија др Владимира Вучковића посвећена ослобођењу 1912-1913. године Старе Србије и затим њеном уређењу. Централни део те монографије бави се правним положајем крајева присаједињених Краљевини Србији после успешног окончања балканских ратова. Тиме је пружен релевантан допринос испуњавању мозаика познавања важних аспеката прошлости Старе Србије – колевке српске државности. Далеко је од тога да прошлост и садашњост крајева који је чине и надаље не треба проучавати из разних углова, и тим пре научна сазнања популарисати, али полако бар попуњавамо неке од рупа намерно створених од стране титоиста којима је био циљ да се затре не само присуство нашег народа на тим подручјима већ и теоријска упућеност на њих српске јавности.

(НЕ)УЧЕЊЕ НА ГРЕШКАМА

Посебан квалитет Вучковићеве књиге је то што он не приповеда само о једном раздобљу правне повести Старе Србије већ и настоји да детектује на који начин смо сами утрли пут за – ако не у потпуности онда бар у великој мери – суноврат наше националне идеје у вези са тим поднебљем. То што имамо многе, и то опасне непријатеље, није за нас фатално, али јесте факат да смо пречесто неуспешни у борби за своје интересе, односно у супротстављању претњама. Нико нас не може тако угрозити као што ми сами то можемо. То, иако начелно причамо о сопственим манама, на продуктиван начин пречесто заборављамо. А циљ самокритике не би смео да буде по нацију паралишући или чисто начелан, већ поучан, како би из историјских грешака нешто научили.

Аутор књиге Стара Србија и Македонија – ослобођење и уређење“, стиче се неодољив утисак, баш то жели да постигне. Зато у контексту расправа око уређења Старе Србије после њеног ослобођења, немалу пажњу посвећује српској неслози у вези са питањима где би темељ политичког деловања морао да буде национални консензус око виталних националних интереса; указује нам на примат лично-партијских над националним интересима; подсећа нас на лакомисленост нашег политичког живота.

Коначно, не превиђа ни нашу склоност крајностима. Ми смо народ који неретко иде из националног дефетизма у националну мегаломанију, уместо да рационално тежи правој мери која се да заштити и одржати. Како Вучковић поводом случаја којим се бави с правом каже: „Питање правног уређења узроковано је и погрешним схватањем саме територије нових крајева. Краљевина Србија је у балканским ратовима заузела више територије него што јој је по етничком и историјском праву припадало. Ту се, пре свега, мисли на праву Македонију (јужно од Велеса) и Албанију, односно Јадранско приморје. Оно што је по свим правима припадало Краљевини Србији била је само Стара Србија, без Македоније. Ову територију је у државотворном смислу одмах требало изједначити са Краљевином Србијом. При томе, искуство из 1878. године је веома значајно, пошто је тадашња политичка и војна елита … из нових крајева протерала све муслиманско-арбанашке реметилачке елементе које је османска држава силом насељавала из сопствених стратешких и политичких интереса. Део таквог, драгоценог искуства требало је применити и на нове крајеве 1913. године“.

Уместо тога српска влада је, а примере таквог поступања у књизи аутор наводи, настојала да у Србију врати чак и арбанашке одметнике који су се са својим породицама иселили у Албанију. То је чињено уз наивно објашњење да је боље да буду под контролом Београда него да из иностранства делују против Србије. У свему је постојала и илузија о значају наших делимично заједничких корена, односно претпоставки да су многа северноалбанска племена српског порекла. Уз то, занемарујући дух времена, многи припадници српске политичке и научне елите су погрешно полазили од тога да када су већ Албанци у средњем веку великим делом хармонично живели у саставу српске државе, опет је могуће то постићи.

РЕАЛНОСТ И ПРАГМАТИЗАМ

Ирационалан приступ решавању нашег државног питања уместо строгог придржавања начела националног прагматизма, довео нас је постепено довде где сада јесмо. Неретко смо много хтели али на погрешан начин, уз замагљивање реалности фантазијама. Тако смо и после рекама крви плаћене победе у Великом рату улетели у југословенски експеримент уместо да створимо уједињену, у границама чији садржај смо били у стању да апсорбујемо, српску државу.

Потом је уследио идентитетски суноврат и поистовећивање са умишљеним широм интересима у које нико осим нас није веровао. Крећући се између претеривања и одрицања од себе, изгубили смо и многе земље које смо чак и у неповољним околностима могли да консолидујемо, а поједини огранци нашег народа, по разним основима специфични, у виру идентитетске ерозије почели су се још више удаљују од националне матице (чак и ако раније, као када се ради о Црногорцима, није деловало да тако нешто може да се догоди) .

Но, Нишка декларација, уједињење са лажном браћом, подређивање српства југословенству, прихватање и робовање авнојевском концепту – свет то није тек тако, преко ноћи, изникло. Ка степенастом понору очито смо полако клизили а његови наговештаји су се већ видели у вези са раздобљем и проблематиком којима се бави аутор. Не затварајући очи пред тим немилим темама Владимир Вучковић настоји да нас подстакне да већ једном престанемо да будемо понављачи на часу историје и извучемо поуке из својих грешака. Као што је јасно да ће још бити доста претњи за опстанак и оно мало још живих наших виталних интереса, и те како ћемо, без обзира на све губитке, имати шансе и да поправимо свој несрећни положај.

У ком правцу ће наш национални брод ићи, ма колико да су важни спољни фактори, умногоме зависи баш од нас. Посматрајући ствари кроз историјску призму на то нам посредно али убедљиво указује аутор. И то је, без жеље да занемарим друго, велики квалитет његове књиге о којој ме је посебно инспирисао да нешто напишем злодух „Велике Албаније“ који, као што видимо, опако лебди над Балканом. Њему се, као и других фаталним изазовима, можемо супротставити само реалним сагледавањем ствари и посвећеним национално-прагматичним деловањем!


 


 

Sorry, the comment form is closed at this time.