окт 242014
 

Шта Србији и Републици Српској евроатлантски моћници спремају за следећу годину и како се са тим ваља носити?

Почетком октобра 2014. године Европска комисија објавила је извештаје о напретку Србије и других земаља нашег региона на пољу испуњавања стандарда од којих зависе евро-интеграције. Ти извештаји не представљају само неку врсту оцене до сада учињеног, односно актуелног стања, већ и указују на политичка дешавања у наредним годинама. А за нас је најзанимљивији, уз Извештај о напретку Србије, онај који се односи на БиХ и Републику Српску.

ПОЛИТИЧКЕ КАЛКУЛАЦИЈЕ

Извештаји Европске комисије имају наглашену политичку конотацију. Не ради се ту као што се тврди о неутралној, техничкој оцени испуњавања одређених европских критеријума, већ се у све уносе, за сваку земљу посебно дефинисани, пар екселанс политички услови. Њихово испуњавања доноси похвале и ако не функционише много тога што би морало у иоле цивилизованим земљама. То видимо и по томе што су неке земље примане у ЕУ када су се налазиле на много нижем нивоу, и то посматрано из перспективе тзв. „европских вредности“, системске уређености него ми сада. Корупција, криминал у оквирима државних институција, медијске неслободе – све то је секундарно спрам војно-политички интереса евроатлантске елите која има кључну реч у ЕУ. Па да се онда подсетимо и на основу најновијег извештаја шта она хоће од нас и шта нам потенцијално спрема.

Наши медији су ставили акценат на то што је Србија, као никада раније, добила аплаузе. Европска комисија похвалила је официјелни Београд да је на добром путу али је и истакла да се он мора још знатно енергичније усредсредити на кључне области – где се још уочавају озбиљни недостаци – а то су „влaдaвинa прaвa, укључуjући слoбoду изрaжaвaњa, рeфoрму држaвнe упрaвe, упoрeдo с дoбрим eкoнoмским упрaвљaњeм“. Исказани однос похвала и критика је за нас несумњиво повољан. Макар површински. Али ако се ствари посматрају дубље, назиру се озбиљне претње. И то како у самом извештају тако и у светлу његових интерпретација те на основу њега базираних порука од стране неких званичника из ЕУ и њених кључних држава чланица.

Најопасније је, када се радио о Србији, истицање недовољне усклађености њене спољне политике са ЕУ. Уз то иде и испољавање незадовољства што у много већој мери једнострано нисмо испунили нашу страну уступака у вези са „Бриселским споразумом“. Коначно, наговештава се озбиљније отварање тзв. „Санџачког питања“. Другим рачима од нас се тражи да се што пре дистанцирамо од Русије (увођење санкција, одустајање од Јужног тока) и да по питању Косова и Метохије потпуно капитулирамо тј. Приштини дамо све што је за њу извучено „Бриселским споразумом“, не везујући то за уступке које чак и према њему она заузврат мора да учини. Још нам се и, за сада дискретно, напомиње да бисмо могли да добијемо и ново Косово на западу Србије. Јасно, ако не будемо слушали!

Што се Босне и Херцеговине и у оквиру ње Републике Српске тиче, ту је критички акценат на тома да „још нeмa oпипљивoг нaпрeткa у успoстaвљaњу функциoнaлних и oдрживих институциja“ уз чију помоћ би се обезбедила „eфикaснoст влaсти нa свим нивoимa“. Уз то се негодује због међуетничких превирања услед којих је рад Парламента успорен. Све у свему ствар се своди на једну једину реч: централизација! Када не би било етничког кључа и националног вета те би, с друге стране, Сарајево добило већа овлашћења, БиХ би, наводно, постала рајска долина

ЛАТИНСКЕ ИГРЕ

Укратко, у редовима хетерогене бриселске бирократије главну реч и даље воде они који намећу радикалну антирсрпску политику усмерену ка свођењу Републике Српске на пуку форму и окончању окупације територијално умањене Србије. А њихови стари гласноговорници, до сада већ много пута доказани као непријатељи нашег народа, и сада су најгласнији у критици Србије. Већ више пута помињата Тања Фајон – она посланица Европског парламента што је почетком ове године водила кампању подстицања САД на снажну кампању против државности РС – тако је, примера ради, и овај пут међу оним који најгласније наричу због наводног медијског мрака и угрожености мањина у Србији.

Такви тонови ће постати још снажнији после посете Владимира Путина Београду. За многе у Бриселу и Вашингтону то је црвена марама. Но, из тога не треба изводити закључак да ће фронтално кренути на Србију. Напротив! Репрезентативна посета руског председника Србији симболише наше проширене геополитичке могућности. Оснажени српско-руски односи и нарасла упоредна спремност Москве да енергично брани своје интересе, Србији пружају реалну могућност да отпочне геополитичку преоријентацију. То је, не треба се заваравати да није тако, у овој фази глобалне транзиције моћи још ризично. Међутим, на снажни притисак се неретко одговара храбрим потезима.

Да би њих избегли западни центри моћи ће поступати „латински“. Не да ће према Србији да захладни њихов однос, већ ће напротив деловати према нама попустљивије и предусретљивије. С друге стране усиљено ће почети да јачају све своје унутрашње механизме у нашој земљи – од политичких преко медијских до НВО – како би у погодном моменту могао да отпочне ефикасан удар по државном врху. Тек тада ће синхронизовано ојачати и спољни притисак од стране оних за које неки у званичном Београду мисле да су напрасно постали европски пријатељи Србије. Пропорцијално таквим уверењима и неспремности да се благовремено делује против евроатланског пропагандног апарата смањиваће се шанса садашње власти да опстане.

А како треба поступати за западним представницима и њиховим локални јуришницима она најбоље може да види на примеру Милорда Додика. Он сме да уради оно што многи у Београду не смеју ни да помисле. Разним дрским амбасадорима и сличне врсте иностраним политичарима он врло јасно стави до знања да у Српској одлучују Срби. Затресе се после тога гора и ништа. Прошла су времена када су лако бацане бомбе и испаљиване ракете на непокорне Србе. Сада се рачуна на нашу паралисаност страхом и домаћу „пету колону“.

Првог на врху власти у Бањалуци нема а друго она не толерише. Стога су Лондон, Берлин, Вашингтон несрећни што је Додик поново победио и штавише осигурао власт своје странке. Предстојећи покушаји централизације БиХ, то је несумњиво, наићиће на чврст српски одбрамбени бедем. Надам се да ће бар донекле тако бити и у Србији у вези са предстојећим јуришем на оно мало наших преосталих позиција на Косову и Метохији, одреднице устава које се односе на нашу јужну покрајину (у првом реду преамбулу), статус Војводине и Рашке области (Санџака), итд.

КОНКРЕТИЗАЦИЈА НАМЕРА

Да се после свега реченог вратимо на оно што је поменуто на почетку текст: извештај европске комисије о напретку неке земље много је реалније посматрати као наговештај онога што ће разне евроатлантске структуре у вези са нама радити следеће, 2015. године, него као оцену досадашњих потеза дотичне земље. Оцене су произвољне па и пуне лажи али су зато посредно кроз извештаје указани предстојећи потезе ЕУ које треба схватити озбиљно. Заправо, ради се о извештајима о циљевима и на њих фокусираним средствима Брисела а не политици Србије, БиХ или неке друге земље која су кандидати за чланство у Унији.

Прошлогодишњи извештај Европске комисије за БиХ био је пун прича о лошем економском положају грађана, неефикасности државних институција, корупцији, незаинтересованости политичара да ишта мењају. Није да тога тада није било али је свега тога и раније било у БиХ а то је превиђано, као што је случај и са садашњим стањем тих девијација у неки другим државама региона које су биле и остале поштеђене негативних оцена те врсте. Оне се не налазе под ударом за разлику од РС, ради чијег рушења је потпаљена наранџастра револуција у муслиманском делу БиХ, са намером да се пренесе и у српски ентитет.

Да је баш онај сегмент Извештаја за БиХ из 2013. који је на линији тога посебно битан део акционог плана ЕУ за наредну тј. сада већ ову годину, дало се закључити на основу питања утицајног и са евроатлантском елитом тесно повезаног британског листа „Економист“ (The Economist). Крајем прошле године тај штампани медиј је прогнозирао социјалне немире, односно наранџасто дешавање народа у БиХ, током 2014. Тако је и било не зато што су аналитичари „Економиста“ претерано проницљиви већ стога што су били обавештени о намерама самозваних господара света. Отуда, време је да пажљиво почнемо да пратимо сличне медијске тонове из англосаксонског света. Свашта ћемо ту наћи!

Добили смо Извештај а сада још да чујемо и где ће нас конкретно ударити. Наговестили су више области, од РС преко КиМ и Јужног тока до тзв. Санџака, а сада остаје и да конкретизују циљеве. То раде,објашњавајући њихову будућу „суштину“, због припреме свог јавног мнења за турбуленције у неком делу света, односно за своје ангажовање у вези са њима. Како год било што се нас тиче једно је јасно: наша власт би попуштањем само утирала пут за своју пропаст и даље подривање наших националних интереса. Следећа година неће бити одлучна када се ради о удару на Београд али може да буде кључни период припреме за оно што неки прижељкују да се догоди 2016. или 2017.

ДОДИКОВА ДОКТРИНА

Ако се то схвати и не утоне у илузију да се попустљивошћу у вези са стварима које наводно директно не угрожавају опстанак власти отклањају већи притисци – можда се неће ни ући у раздобље озбиљног сукоба са евроатлантским структурама. Оне су као лешинари. Препознају слабост и онда иду даље. Но, када наиђу на снажан отпор иако дижу буку са њима се може тражити компромис. Надам се да официјелни Београд то увиђа. Поготово пошто је, несумњиво у организацији разних западних служби и амбасада, пре неки дан у нашој престоници изведена озбиљна провокација са дроном и заставом тзв. „Велике Албаније“током утакмице са „малом“ Албанијом.

Циљ читаве акције био је да Србија буде понижена и да грађани онда због тога криве премијера Вучића и владу. Западни „пријатељи“ стварањем за њих тешки проблема „часте“ све оне политичаре у полуокупираним земљама који их не слушају у потпуности. Тако их изнутра и споља уцењују, односно постепено из њих извлаче све више и више уступака док их не истроше. Бањалука је то схватила. РС је спремна да договоре за глобалним моћницима али не на штету својих виталних интереса. Иако мала земља Српска се поставља као равноправан партнер која није спремна да се према њој неко понаша (нео)колонијално. Стога сам, без обзира на предстојеће притиске на њу, после исхода тек што окончаних избора и победе Додикове доктрине одбране РС, сигуран да западана српска држава неће поклекнути. Надам се да ће посете Путина – за чију је реализацију у комбинацији са војном парадом стварно потребна храброст – тим путем без околишења ићи и Србија!


 

 


 

 

Sorry, the comment form is closed at this time.