окт 152014
 

Опстанак целовите, иако нужно децентрализоване украјинске државе, зависи од способности Кијева да обузда неофеудалне тежње њему формално подређених обласних гувернера и еманципује се од спољних фактора који желе ескалацију сукоба на граници Русије – а не од војних (не)успеха украјинских снага на југоистоку земље.

Да се подсетимо: Украјина је полако склизнула у грађански рат пошто се почетком ове године одиграо преврат током кога је збачена њена легитимна власт. За једне, како у Украјини тако и на Западу, радило се о „демократској револуцији“, док други, бар на почетку кризе ништа мањи део украјинских грађана и већина Руса, на смену власти у Кијеву гледа као на резултат класичног, из иностранства спонзорисаног, државног удара. Пошто се он одиграо дошло је до вратоломног урушавања украјинске државе и распламсавања сукоба. И то пре, условно речено, по либанском (са много зарађених страна) него босанско-херцеговачком сценарију.

У Украјинском грађанском рату нема две (у случају БиХ било их је три), као што се неретко погрешно мисли, релативно хомогене стране, већ се одвија сукоб на једном главном и више малих (променљивих) фронтова. Са једне стране су, на руском југоистоку земље базирани, противници новог режима и наглашено прозападног геополитичког курса који он намеће. Они су на преврат, настојања нових власти да идентитетски подељену земљу противно вољи великог дела становништва удаље од Русије и, коначно, на унутрашњем плану сузбију руске идентитетске факторе – реаговали кретањем од (кон)федералистичких тежњи ка стремљењу ка независности области које се од када су преузете од Татара и Турака у 18. веку зову Новорусија и у којима се превасходно говори руски, абиле су после бољшевичког креирања украјинске републике и пораза белих снага (чије су биле једно од кључних упоришта) уврштене у састав Украјине (како би она добила широк излаз на море и индустријски потенцијал за даљи развој).

Оружане формације (про)руских делова Украјине су хомогеније од противничких, мада су и оне далеко од јединства и праве војничке дисциплине. Но, трупе које се против њих боре много су горе у том погледу. Оне су прави мозаик свега и свачега при чему је општа распуштеност у првом плану.„Унитаристи“, „прозападњаци“ или, најпростије речено,наоружане присталице разних политичких опција које су збациле претходног председника и његову администрацију, представљају конгломерат остатака регуларне војске Украјине, националне гарде, партијских милиција, личних одреда појединих гувернера и тајкуна. Ту смо стигли и до поменутих променљивих линија сукоба у позадини главног фронта. Њих ипак нема на југоистоку док „унитаристичке“ снаге не да нису јединствене већ су поједине њихове фракције повремено и међусобно отворено завађене.

Умногоме и услед тога офанзива тзв. украјинске стране, после почетних великих успеха, доживела је колапс. Квантитет није могао да надомести њихов очајни квалитет. После тога је уследило актуелно примирје, а оно нам много – знатно више од било чега другог –говори о карактеру рата у Украјини. Запад и Кијеву оптужују Москву да жели да анектира југоисточну Украјину или је макар трансформише у државну творевину, де фацто независну али под њеном контролом. Да је то тачно Русија не би извршила притисак на „проруске“ снаге да у по њих неповољном моменту пристану на примирје, већ би их подржала да наставе успешну контраофанзиву и загосподаре што већим дело територије на коју претендују. Москва то није учинила да би избегла даљу ескалацију рата, још веће заоштравање односа са Западом, те да не би добила нову, стоструко многољуднију, Абхазију, коју би морала озбиљно да финасијски и на сваки други начин подржава. А данашња Руска Федерација, (не)срећом, није идеолошки мотивисана држава као што су на разне начине били Совјетски Савез или царска Русија (са представом о себи као Трећем Риму). Отуда, Москва се ужасава од помисли да развојни потенцијали њене привреде и стандард становништва, буду оптерећени са недогледним а редовним годишњим одливом десетина милијарди евра.

Кремљ жели да спречи формалан улазак Украјине у НАТО па и њено целовито геополитичко сврставање уз Запад, односно маргинализацију још врло живог руског идентитетског наслеђа у њој. У том смислу за Москви делује као најпогодније решење претварање унитарне Украјине у лабаву (асиметричну) федерацију облати од којих је састављена, а да таква комплексна држава буде тампон зона између НАТО-а те ЕУ и, са друге стране, Русије и групације држава око ње окупљене. Мање од тога Кремљу делује као основ за трајно удаљавање Украјине од Русије и руских корена. Више од тога официјелна Моска сматра опасном авантуром  па и баластом. Русија, са изузетком Крима који је већ ушао у састав РФ, противно неоснованим оптужбама ЕУ и Вашингтона, подржава територијални интегритет Украјине, али сматра да се, отприлике по узору на Босну и Херцеговину, морају изнаћи механизми који би спречили једностраности и мајоризацију у оквирима идентитетски и геополитички дубински подељене земље.

Друга страна то не жели, али неки њени разумни сегменти полако увиђају да ће без тога сукоб трајати деценијама и на крају се неће избећи неизбежно (уважавање украјинских различитости). Наравно, до предстојећих превремених парламентарних избора (26. октобар), ни они то неће јавно заступати. И то како због радикализованог бирачког тела (а велики део грађана југоисточне Украјине, укључујући и подручја која силом држе „унитаристи“, на њима неће учестовати, као и ту утемељена највећа украјинска странка – Партија региона), тако и негативног става дела западних чиниоца. А неки од њих, пре свега они англосаксонски, у суштини сада и не желе одрживи мировни аранжман већ подстичу дуготрајно буктање пожара на граници Русије, како би се ту апсорбовале њене снаге  и пажња. Пример Сирије је показао да Моска која није спутана у свом окружењу озбиљно може да им поремети, у глобалним оквирима,освајачке планове. Зато ће упорно радити на дестабилизацији њеног окружења. Уз то сада је вероватно свима јасно да идеје о подели Русије на више држава о чему је писао утицајни Збигњев Бжежински или пак јадиковања Медлин Олбрајт да није праведно да Сибир са његовим ресурсима припада само Русији – нису неозбиљни индивидуални испади.

Ради се о плану да се, пре или касније, уз помоћ московске наранџасте револуције или спољне интервенције, покори и по могућности распарча и сама Русија. То сада није реално али неки на Западу иду на дуготрајно исцрпљивање Русије и на тај начин подгревање незадовољства њеног народа. Зато ће украјински екстремисти бити подстицани да онда када Кијев искористи примирје да консолидује поражене трупе, изазову неки велики ексцес који би довео до наставка рата, док ће умерени политичари у Кијеву бити обесхрабривани да се искрено определе за мировну опцију. Иако не и већина народа чак ни у наглашено антируским западним областима Украјине, многи украјински политичари желе исто што и евроатлантски јуришници. Поготово то важи за гувернере не малог броја области – који су као и кинески провинцијски управници из времена грађанског рата у Кини током прве половине 20. века – постали мали владари и локални господари рата. Њима сукоб одговара јер током њега, макар им уста била пуна прича о потреби одбране јединствене Украјине, заокружују своје квазидржавице и на принципима пљачкашке ратне економије гомилају богатства. Међу њима је најмоћнији гувернер Дњепропетровске облати, Игор Коломојски, који располаже вероватно најмоћнијом личном армијом у оквиру прозападног украјинског блока.

Он је, што је и разумљиво с обзиром на речено, највећи појединачни распиривач рата у Украјини, односно противник компромисног пута ка миру. На изборима Коломојски – милијардер који је сада постао и власник једне богате „удене кнежевине“ и главнокомандујући опасне плаћеничке војске – тесно сарађује са другим јастребовима рата. Пошто је он на локалу скоро у стању да постигне што сви други обласни кнезов заједно, овде је поготово битно споменути његове полусавезнике (у општем лову на мутно а уз свестрану колизију интереса разних центра моћи нема правих савезника) са централног нивоа. Ради се о радикално националистички настројеном „Народном фронту“, који предводе политичари типа премијера у оставци Арсенија Јацењука и бившег вршиоца дужности председника, Александра Тручинова. Укратко, то су они који су се докопали власти после пуча али је нису дуго одржали на начин како су то желели. Њима је несхватљиво да неко други преузима плодове њиховог успелог превратничког деловања. Стога су спремни да воде ратну политику и по цену даљих украјинских пораза и феудализације земље (за Украјину много опасније од уставом спроведене федерализације). Рачунају да је и комад власти бољи него ништа те ће стога бити вољни да испуне сваки ратнохушкашки миг са Запада и сарађују са истинским сепаратистима – осамостаљеним гувернерима.

Описани формални и неформални мозаик ратних профитера много је опаснији од озлоглашеног али не претерано масовног и у државне механизме тек местимично инволвираног неонацистичког „Десног сектора“. Разуме се, екстремиста има и у другим формализованим политичким блоковима и флуидним неформалним савезима, укључујући и групацију окупљену око садашњег председника Порошенка, за коју се очекује да победи на парламентарним изборима. Довољно је рећи да су ту агресивни Кличко и његова партија „Удар“. Међутим, не због миротворства већ препознатљиве политичке логике, Порошенко и вероватни предводници будуће владе из његове екипе, за претпоставити је да ће водити умеренију политику у односу на југоисток земље, односно да ће покушати да сузбију локалну анархију у деловима Украјине који су под контролом разних структура које површински гледано признају власт Кијева. Рат не погодује ефикасности њихове власти и каквом таквом опстанку државног јединства Украјине. Донбас сигурно неће бити покорен оружјем а покушајима да се то спроведе само се утире пут за даљу фрагмендацију остатка Украјине (јачање самосталности обласних господара), односно ширење зоне под контролом заговорника стварања самосталне Новорусије те њихово војно-политичко јачање.

За очекивати је да ће се председник и већи део његовог блока, пре или касније, определити за политику компромиса. То не значи да и они неко време неће затезати ратно уже како би побољшали позиције „централистичке“ опције пред неминовни украјински „Дејтон“. Но, њима ће рати бити привремено средство док је многим другим чиниоцима прозападног дела Украјине оно кључни фактор политичког јачања па и опстанка. Ако у наредном периоду превладају и своју вољу наметну први, могуће је очекивати неки аранжман између Брисела (Берлина), Кијева и Москве, који ће, невољно, морати да прихвати и Вашингтон. Не деси ли се то, рат ће још дуго, и уз проливања мора крви, наставити да се одвија. То би било лоше и за Русију као и ЕУ, али би свакако било фатално за Украјину. Она би фактички престала да постоји као држава и преобразила би се у конфедерацију области окупљених око првог међу једнаким административним центрима (Кијев) које су у дуготрајном сукобу са, ако рат потраје, много већом државом у формирању од садашње а наклоњеној Москви (Новорусија).

Ако се испоштује примирје и приступи политичком решавању проблема много више ће добити и Москва, и Доњецк, и Кијев. Ако не буде тако највише ће изгубити Кијев а профитираће једино Вашингтон. Како год било једно је јасно (а било је и пре ескалације сукоба): ратовало се у Украјини још много и дуго или се релативно брзо одложило оружје – на крају ће се сукоб неминовно завршити неком врстом „Дејотна“ уз успостављање (а)симетричног (кон)федералног уређења. Но, империјама у опадању и профитерима на несрећи сопствених народа, време ипак много значи. Оно је новац и све друго што иде са њим! Зато ће због њега Украјину гурати у још већу несрећу. Зар распиривачи ратних пожара, од Јужног Судана до Авганистана, брину због изгубљених људских живота?

 

Извор: Данас

 

Sorry, the comment form is closed at this time.