сеп 072015
 

Када су водеће западне земље 2006-2007. припремале терен за наредну фазу отмице јужне српске покрајине – тј. за њену сецесију и признање од поменутих – кренула је права бујица тврдњи налик следећој Мартија Ахтисарија: „Србија је изгубила право на Косово“. Јер – како су такве евротлантске начелне исказе разрађивали њихови балкански пропагандисти –  „Србиja сe свojим пoнaшaњeм прeмa кoсoвским Aлбaнцимa у врeмe дoк je влaдaлa Кoсoвoм нeпoврaтнo лишилa свaкoг мoрaлнoг лeгитимитeтa нa бaзи кojeг би мoглa дa зaхтeвa пoврaтaк сувeрeнитeтa нaд бившoм пoкрajинoм“.

НАТО је 1999. напао Србију, наводно, да би зауставио злочине тадашњег нашег режима над Албанцима. Но, наметнувши своју окупацију, сагласио се са тиме да се ради о привременом решењу, односно како се каже у Резолуцији 1244, о стварање основа да буде успостављена „значајна аутономија“ Косова унутар Србије. Међутим, чини се, сагледавши дубље колика је „српска кривица“ и „склоности ка чињењу злочина над другим народима“, западне силе су одустале од тога и приклониле се концепту независности Косова. Како другачије објаснити то да су прво прихватиле да КиМ остане у оквирима државе којом је владао Милошевић кога су оптуживале да је одговоран за злочине, а онда су закључиле да је неприхватљиво да макар и посредно Косовом влада Београд у коме су уз њихову подршку на власт дошле тзв. демократске снаге?

Ако је тако онда је за очекивати да ускоро дође до новог радикалног преокрета односа кључних земаља ЕУ и САД према тзв. косовском проблему. Већ се увелико прича о неком Бриселском споразуму 2. Пођемо ли од тога да су водеће западне државе принципијелне, окренуте истини и суштински привржене „европским вредностима“ у које се куну – логично је претпоставити да планирају да Београду и Приштини наметну неки нови аранжман који подразумева реинтеграцију Косова, на бази суштинске аутономије, у састав Србије. Јер иако је још пре неколико година оптуживана да због свог „мрачног наслеђа“ нема право да влада албанском популацијом на КиМ-у, сада се на сва уста хвали због свог хуманог, и то више него када се ради о већини чланица ЕУ, односа према мигрантима са Блиског истока.

Они су у преко 95 посто случајева муслимани, као што су то и косовско-метохијски Албанци. А Берлин, Вашингтон и Брисел одају признања Србији због понашања према арапским избеглицама. Штавише, износе се и идеје да се код нас граде велики прихватни центри за њих. Шта из тога произлази? Па, ваљда, да су водећи евроатлантски кругови поново дубински размотрили „српски случај“ и дошли до закључка да су бесмислене све претходне тврдње из којих је произлазило да смо геноцидни. Зар би они, који толико причају о људским правима, иначе смели да нам повере на бригу десетине па и стотине хиљада људи из верског круга чије припаднике су нас оптуживали да мрзимо и убијамо? У том случају следећа етапа је враћање Косова и Метохије Србији.

Толико о (гео)политичким бајкама. Јасно је да евротлантски лидери једно причају, а друго раде. О њиховом лицемерју не треба много говорити. Нису они извршили агресију на Србију да би спасавали Албанце – јер макар до почетка бомбардовања њих нико није ни прогањао – већ да би из геополитичких разлога окупирали Косово. Нису намеравали да се држе мировног споразума из 1999, већ су готово одмах почели да га крше. Од тога да су преко ноћи заборавили да су прихватили да се српска војска и полиција врате на КиМ, до тога да су уместо у прилог његове аутономије убрзо почели да раде на успостављању накарадне косовске квазидржаве. Нису они веровали ни у српску геноцидност, јер добро знају да смо у ратном кошмару ми претрпели много више злочина него што смо их починили, већ су такве приче пласирали из пропагандних побуда. А данас нас замајавају причама о нашој хуманости, и наше власти тапшу по рамену обећавајући им светле перспективе за Србију, како би нам утрапили стотине хиљада миграната које не желе у својим земљама.

Високопарне тзв. европске вредности умногоме су саткане од лажи и преваре. И зато ће од нас Берлин и Вашингтон нападно захтевати да прихватимо неки нови бриселски споразум, којим ће отмица Косова бити готово заокружена. За очекивати је и да наставе да покушавају да круне суверенитет Србије од Војводине преко Рашке области до Прешева. Упоредо се трудећи да што више муслимана са Блиског истока сместе у Србији. Ствари тако стоји, а на нама је да размислимо да ли је дошло крајње време да почнемо много посвећеније да се боримо за своје националне интересе. Иначе може да нам се деси да сви они које ЕУ неће, буду депортовани у Србију. Мађарска се – верујете ли без благослова Берлина? – већ спрема да почне у том правцу да делује. Да ли је нормално да то, или пак удомљавање већег броја од симболичких пар стотина миграната, прихватимо и тако додатно утиремо пут сопственом националном суноврату? Јасно је да није. Ко другачије мисли требало би да пита грађане да се о томе изјасне на референдуму.

Извор: Политика

Sorry, the comment form is closed at this time.