дец 072014
 

Немачка од Србије тражи да се угледа на Јељцинову Русију како би Београд био пожељан партнер Берлина. Куда нас то води на унутрашњем и спољнополитичком плану?

Пропорцијално заоштравању својих односа са Русијом, Немачка јача притисак на Србију. Иако је у једном периоду деловало – а и тада тек посматрано из неких углова– да су Немци набоље променили раније изузетно негативан однос према Србији, сада поново предњаче у свему оном што погађа наше интересе. Залажу се за централизацију БиХ, елиминисање и оно мало преосталих српских позиција на КиМ-у, окончање посмодерне окупације Србије њеним увлачењем у евроатлантски табор и томе слично. Притом од Срба очекују активну улогу, тј. да ради магловитих ЕУ интеграција учествујемо у реализацији свега онога што нама штети. На фону таквог приступа је и недавна изјава председника Немачке Јоахима Гаука– да Србија мора да се определи за Брисел или Москву – на коју је оштро реаговао заменик руског премијера Димитриј Рогозин.

ЉУБЉАНСКЕ ПОРУКЕ

На завршетку службене посете Словенији, шеф немачке државе је проговорио о будућности тзв. Западног Балкана и у контексту тога и Србије. Како је рекао – тзв. Западни Балкан се не сме занемарити већ треба убрзати процесе помирења и укључивање држава у том подручју које то желе у ЕУ и НАТО. Није се либио ни да недвосмислено појасни откуд одједном журба у вези са интеграцијом преосталих држава наших региона у цивилно (ЕУ) и војно крило Атлантског пакта.

Скоро до јуче Немачка је калкулисала око тога колико би је све то коштало те је кочила поменуте процесе. Сада мења приступ јер увиђа – послужићу се поново Гауковим речима – да евроинтеграција југоистока Европе у ЕУ има стратешку важност за ограничавање могућих геополитичких аспирација Русије. У вези са тим смо чули и очекивања Берлина да Србија што пре одлучи да ли жели у ЕУ или да гради савезничке односе са Русијом. Једно и друго, како тамо сматрају, више не може. Но, то и даље треба схватити тек условно.

Србија још може да купи време када се ради о одмицању од Руске Федерације. О томе сам недавно писао у Печату („Немачка без маске“). Берлину је сада најважније да себи на уштрб пристанемо на оно што се тамо жели у вези са БиХ и КиМ. Док тако, уз недајбоже нашу бесрамну помоћ, тамо не заврше што су наумили – а ради се о период од бар још годину дана – Немци су спремни да српским политичарима дозволе да ради ублажавања пада свог рејтинга и даље причају, у тим околностима већ испразне приче, о стратешким везама Србије и Русије те нашој непоколебљивости у одлуци да РФ „не уведемо санкције“.

Ту би се већ радило о правом политичком театру апсурда. Савезништва се граде раду тога да државе буду у што бољој позицији у вези са борбом за своје националне интересе. За Србију је стратешко партнерство са Русијом битно зато што је она стуб одбране наших виталних интереса. Традиционално пријатељство је важно али и поред њега државе неретко у неком тренутку дођу у (гео)политички раскорак. Бизарно би било, и то двоструко, причати о савезништву са Русијом када би официјелни Београд пристао да повлачи потезе, које Немци од нас захтевају, усмерене ка разарању наших кључних интересних позиција у региону и на српском подручју.

Први аспект тога смо већ поменули. Други се састоји у простој чињеници да је потпуно јасно да Србија која је дигла руке од себе не може да буде ни пријатељ Русије, тј. већ се дистанцирала и од ње само покушава то још неко време да прикрије. Небитно је да ли Србија која уводи санкције себи то формално не чини и Русији. Шта Москви као партнер значи српски НАТО државни провизоријум? Уз то јасно је да би се он брзо и формално приклонио ономе што би већ неформално постало реалност чим би, евентуално, Београд дигао руке од себе.

ДИЈАГНОСТИЦИРАЊЕ ГНУСНОСТИ

Када се све то сагледа, схвата се пуни смисао речи Рогозина. Он добро разуме да Немци када кажу да Србија мора да се дистанцира од Русије заправо цинично и гнусно мисле да прво мора да се до краја одрекне себе. Оно што НАТО бомбардери нису могли да заврше сада би Срби требало да окончају. Касније би ствари и у вези са Москвом постепено дошле на „праву“ евроатлантску меру. Зато је на адекватан начин – онакав какав би био примерен и српским политичарима да нисмо доведени у полуокупационо стање– заменик руског премијера реаговао у вези са изјавом поменутог немачког високог званичника. Она је прелила чашу руског стрпљења.

Како је Рогозин написао: „Прво је Запад рашчланио Југославију, затим назвао Србе главним кривцима у грађанском рату, затим бомбардовао Србију, а сада је уцењује, тражећи да изда Русију и прикључи се санкцијама против ње. То је гнусна и цинична политика“. Потпуно тачно. И то због саме Србије а не примарно Русије.

У духу реченог, слободно можемо да констатујемо да је током 90-их година прошлог века анационална (не права руска) Москва издала Србију. Јељцином режим је не само пристао већ и подржао увођење санкција Србији, играо је са нама разне прљаве игре настојећи да у својству лажног српског пријатеља профитира обављајући разне послове које Запад није могао директно и, коначно, иако се противио агресији на Србију 1999. године, прилагодио се околностима и настојао да из њих извуче што већу корист. Тако је ради значајног финансијског аранжмана асистирао сламању српског оружаног отпора. Међутим, баш на примеру свега тога види се закономерност о којој смо причали.

Русија која је прво дигла руке од себе, дигла их је и од Србије, и штавише, што је више деловала против свог природног геополитичког партнера а не само историјског пријатеља, више је и себи радила о глави. Пре него што је увео санкције Србији, режим Бориса Јељцина је фактички звао санкције Русији. Радио је све што од њега Запад затражи и тако директно руинирао руску економију, социјалну збиљу, културно-идентитетску политику, одбрамбене потенцијале. Да не говоримо о потезима који су довели до дефинитивног разарања Совјетског Савеза (историјске Русије под другим именом), односно свему ономе што је касније уследило а било је у функцији стезања обруча око Русије од стране оних који су тврдили да су јој пријатељи а у својим визијама су је видели као геополитички и на друге начине осакаћену земљу па и подељену у више држава. Ваљда да њена сибирска и остала богатства не би више била само њена!

ГЕОПОЛИТИЧКЕ БУДАЛЕ

Рогозин који се и у време о коме говоримо противио таквој суштински антируској и више него антисрпској политици Јељциновог режима, добро схвата спојеност руско-српских судова. Наше земље једна од друге могу да се окрећу само онда када се води и унутрашња политика негирања српских, односно руских националних интереса. Тако је данас а тако је било и у прошлости. Довољно је сетити се СССР-а из прве фазе тј. периода бољшевичког свестраног гажења руских интереса из чега је произашао и коминтерновски антисрпски приступ или пак титоистичког унутрашњег и геополитичког става, где се не зна шта је горе пролазило – српство или Русија.

Заменик руског премијера добро разуме да када Запад прича о санкцијама Србије према Русији заправо приоритетно мисли на санкцијеБеограда самој Србији. А то не само да је неморално – што важи и са санкције или било које друге негативне мере Београда према Москви и обрнуто – већ је и сумануто. Државе постоје да би штитиле интересе свог народа а не да би радиле против њега. Када то чине онда фактички постају негација самих себе, тј. ради интереса владајућих клика претварају се у средство нечије непријатељске политике. То је највиши степен издаје!

То многи у нашем политичком животу не схватају или можда и неће да схвате. Понавља се да Немачка нема ништа против Србије, односно да са нама жели да гради савезнике односе. Али онда то очито жели да чини на начин како су и САД хтеле са Русијом док је она водила аутодеструктивну политику. Једна древна кавкаска изрека гласи: „Трговац је увек љубазан према будали!“ Од ње нема боље муштерије. Тако је и у геополитици. Само ту политичка елита често тек глуми будале и жртвује националне интересе ради личне користи.

СТАРИ СЦЕНАРИО

Како је ствари сада стоје код нас, видећемо. Оно што се садашњем премијеру мора одати као признање је то је уистину успео да наметне и одржи курс приближавања Русији какав у скоријој историји нисмо имали. Њим се кренуло 2007. године али је он већ средином 2008. од стране (анти)српске политичке, НВО, медијске „пете колоне“ прекинут. Сада се сличан сценарио оном који је био примењен у вези са Коштуницом, припрема и за Вучића. После помпезног пријема Путина у Београду, његови односи са Западом су попримили битно другачију димензију. Да није тако и ми и они само можемо још неко време да се правимо.

Наравно, то не значи да је прагматични Запад, укључујући и Берлин, Вучићу затворио своје капије. Не. Вучић може, бар до даљњег, са њима поново да нађе заједнички језик ако би прихватио оно што се у вези са дистанцирањем Срба од себе и Русије од нас Запад тражи. Срећом, премијер остаје на другачијој позицији. Али то је тек пола посла. С друге стране не заузима ни одговарајући гард за оно што нам предстоји. У домену унутрашње политике покушава и даље да гради односе са онима који ће на први озбиљан миг са Запада кренути на њега са својих давно доказаних антисрпских позиција. Када се радио о спољној политици истиче да иако се ни по коју цену нећемо окренути против Русије, ЕУ остаје наш приоритет.

ИГРЕ ДИСТРАНЦИРАЊА

Све то има смисла као део стратегије куповине времена. Међутим, примиче се тренутак када ће то бити излишно. За њега се Србија може спремити само дистанцирањем не од Русије већ од оних унутар Србије који су спремни да раде против њених интереса. То двоструко појачава отпорну снагу система. Прво директно тако што умањује потенцијал за унутрашње деловање против националних интереса. Друго тако што се шаље порука немалом броју опортуниста и у владајућим странкама (који би ради својих позиција, осим ако их лидери не притисну и покрену, пристали на било шта макар и на штету земље) да нема више места за калкулисање и исшекивање већ се мора преузети одређена улога у предстојећим дешавањима када ће спољни и унутрашњи евроатлатнски јуришници кренути у акцију.

А да њих и те како има, посетио нас је и Пајтић, недавном изјавом да Србија мора да се приклони Бриселу тј. прихвати његову антируску (читајте и антисрпску) политику. Немало је таквих чак и у редовима владајућих структура. Ваљда премијер то схвата. У противном у великом смо проблему, а ако је позитиван одговор онда је време да и ми скинемо маске и кренемо путем макар унутрашњих припрема за озбиљну геополитичку преоријентацију у смислу удаљавања од свега евроатлантског. Да још једном поновим: то није питање проруских сентимената већ односа према сопственим националним интересима. Русија без много проблема може и без Србије али Србија не може без себе. Ако (када) будемо присиљенида дефинитивно бирамо, дистанцирање од Русије би значило да смо одабрали да копамо себи национални гроб!

Када се ради о таком закључку ништа не мења ни најновији развој догађаја у вези са „Јужним током“. Пошто је Бугарска притиснута од стране Брисела, блокирала градњу поморске деонице тог гасовода у свом делу Црног мора, Русија одустаје од поменутог пројекта док ЕУ не престане да спречава изградњу „Јужног тока“ или заинтересоване њене чланице не смогну снаге да своје националне интересе ставе изнад европских директива. Чињеница је да такав, свакако разумљив потез Москве, официјелни Београд ипак ставља у веома тежак положај. Србија је доследно опредељена за реализацију „Јужног тока“ и сада, бар до евентуалног позитивног расплета, остаје без њега а очекивања нацијеод тог пројекта су велика, са последицама које то има на власт.

Српски државни врх сада ће бити изложен појачаним притисцима како споља тако и изнутра, тј. од стране евроатлантских центара моћи и њиховог идеолошког (пропагандног) апарата у нашој земљи. У складу са својим циничним и гнусним приступом они ће урлати: „Русија је издала Србију“, и још ће агресивније тражити да се од ње окренемо. Бујицом лажи покушаће да прикрију истину да је Србију и друге заинтересоване европске земље и овај пут издао Брисел. Он на штету Европе води туђи (амерички) геополитички рат против Русије. Последица тога је и развој догађаја у вези са „Јужним током“. Надам се да српска власт то схвата, односно да неће подлећи под притиском лажи да је другачије. А што се тиче Кремља такође се надам да замрзавање пројекта „Јужни ток“ не значи његово релативизовање балканског вектора руске геополитике. То би за Русију једнако било штетно као и за Србију да одустане од развоја савезничких односа са Москвом. Ни Русија ни Србија немају много правих пријатеља и истинских геополитичких партнера да би их багателисале!

Извор: Печат

 

Sorry, the comment form is closed at this time.