авг 022016
 

CRMS-4Прозападни медији у Србији и они на српском језику, у протеклих неколико дана почели су да ламентирају над наводном опасношћу која се надвила над Балканом због могуће поделе сфера утицаја између Русије и Турске. То је више него цинично, уз сву опасност коју и нови геополитички токови по нас носе. Као да нам је било добро у околностима када је Запад имао готово тоталну доминацију на Балкану. Није! Српски државно-национални простор је брутално раскомадан, немалим делом етнички очишћен и окупиран од стране народа којима ни по коме основу не припада. А ако то радикално и не можемо да изменимо, бар можемо нешто да поправимо и спречимо даље антисрпске ерозивне процесе.
ПРВЕ ЛАСТЕ Прошло је већ скоро десет година од када се у Русији искристалисала идеја да је сврсисходно радити заједно са Турском како би се изазвале пукотине на евроатлантском поретку како на простору Балкана и Блиског истока. Полазило се од тога да је природно да ојачала Турска пожели да изађе из подређеног положаја који је имала у односу на САД те да на просторима где је њено присуство на неки начин историјски, верски и етнички утемељено, заигра релативно самостално. Свакако, имало се у виду да се геополитичка еманципација Анкаре неће одвијати брзо, али како наш народ (изворно у некадашњим српским приморским крајевима) каже: „зрно по зрно погача, камен по камен палача“. Москва се наоружала стрпљењем и била је спремна да помаже у вези са подизањем те турске стратешке конструкције, уклапајући са њом своје интересе.
Са тим повезан процес поткопавања евроатлантског поретка, уз спољну, геополитичку страну, скопчану са деловањем поменутих великих сила, нужно је морао да има и унутрашњу – која се односи на компатибилне напоре народа у земљама у сфери у којој Русија и Турска имају утицај, да изађу из неоколонијалног положаја у који их је довео Запад. Полазећи од тога да је то од виталног интереса за српски народ, у сарадњи са руским научницима и публицистима који су се бавили поменутим питањем, у том смислу су активно почеле да делују и организације у чији рад сам укључен: Центар за развој међународне сарадње из Србије и Центар за стратешку сарадњу из Републике Српске. У питању је било подстицање српско-муслиманског аутентичног дијалога ради истинског помирења у циљу националног ослобођења и просперитета. Тежиште је било стављено на БиХ.
ПОГРЕШНЕ КАЛКУЛАЦИЈЕ Укратко, ево о чему се радило (а и данас се ради). Муслимански политичари повремено говоре о „дијалогу“, али им до њега није искрено стало. Под утицајем Запада неки од њих су прихватили „политички коректну“ реторику (док су други остали робови ратнохушкачких фраза из деведесетих) али у пракси настоје да онемогуће самостално договарање народа БиХ, како би створили основ за даље страно мешање. Сарајево и даље поступа као да сматра да ће Запад успети да наметне оно што жели, а то је централизација БиХ, ако већ није могуће и њено потпуно  претварање у унитарну државу. Све у свему „дијалог“ је у тој причи обична кулиса иза које се крије НАТО маљ. Циљ је да се представи да су народи БиХ незрели те им треба чврста рука западних протектора.
С друге стране, чињеница је и да је већинско расположење српског народа у РС да БиХ постепено нестане, тј. да РС добије независност или се прикључи Србији. Неоспорно је да Бањалука није радила на рушењу БиХ, односно да је доследно поштовала Дејтонски споразум. Он је поткопаван од стране сарајевских заточеника хегемонистичких и централистичких тежњи, потпомогнутих од стране Запада. Ипак, без обзира што нису деструктивни фактори БиХ, Срби и Хрвати такође нису дубински опредељени за одрживи споразум народа БиХ (нужно у духу Дејтона). Међу њима је распрострањено убеђење да не треба помагати превазилажењу проблема са којима се та сложена државна заједница суочава, већ је прагматичније оставити је да постепено доживи потпуну парализу и после тога се распадне.
Оба приступа су непродуктивна. Свакоме ко рационално посматра ствари требало би да буде јасно да је муслиманска калкулација погрешна. Запад нема више могућност да намеће Србима оно што они не желе. Уосталом, и муслимане пре третира као своје топовско месо него што ради у прилог заштите њихових интереса. Опет, Срби и Хрвати корисно би било да схвате да је Запад и даље довољно моћан да их онемогући да реализују оно што желе. Уосталом, и да није тако, тј. да се Запад потпуно повуче са Балкана а народи БиХ претходно не нађу решење за међусобни суживот, дошло би до новог рата. Од њега нико не би имао корист а сви би поново упали у крвави циклус који би се вероватно, после новог мешања великих сила, завршио враћањем на садашње стање. Пролило би се доста крви и још више уништила економија, а ни једна страна не би реализовала своје интересе.
ИСКРЕНИ ДОГОВОР Алтернатива наведеном је био концепт „аутентичног дијалога“ народа БиХ (пре свега Срба и босанско-херцеговачких муслимана) у кординацији са деловањем Русије и Турске. Те силе би, свака пре свега у односу са народом који је сматра блиском, требало да их охрабре да без страног арбитрирања и наметања резултата, полако и неострашћено траже за све БиХ стране прихватљива а реална решења. Тако би изнутра консолидована БиХ – што пре свега подразумева одрицање Сарајева од претензија да завлада над РС а Бањалуке  од прижељкивања да државна заједница пропадне – охрабрена и подржана од сила које имају историјске односе са Србима, односно БХ муслиманима, постепено изашла из евроатлантског тунела (сутра и приче о НАТО интеграцијама). То свакако не би био лак нити кратак процес, али важно је кренути у том правцу. Ради тога смо и организовали низ међународних конференција, трибина, семинара, публицистичких и сличних активности. Међутим, показало се да смо поранили. У самој Турској евоатлантска фракција је још била прејака, а без ње ништа није могло да се учини.
Анкара је деловала у прилог максимално блиског економског па и политичког развоја односа директно са Москвом, али није била спремна да на Балкану делује у сарадњи са њом а против интереса САД. У Абхазији где је покренут сличан пројекат посредне унутрашње руско-турске сарадње, ствари су донекле стајале другачије, али не и у БиХ. Отуда, ту се изнуђено ишло на извесну компензацију, али она се нажалост показала стерилном. Пошто је било јасно да Русија у целини не може бити фактор који ће муслимани прихватити као алтернативни ослонац уместо Запада, идеја је била да се повежу са муслиманским чиниоцима у оквиру Руске Федерације, од тамошње исламске заједнице до Татарстана. Но, и поред успостављања таквих веза са БХ муслиманима, није се далеко стигло. Што је било и за очекивати.
То да руски муслимани лојални Москви постану стратешки партнер БХ муслиманима уместо Турске (или бар док се она геополитички не преоријентише) било је остварљиво колико и да руски утицај у РС истисне Цариградска патријаршија (која је тесно повезана са Белом кућом). Геополитички руско-турски стубови нису били подигнути, стога је замишљена унутрашња надградња тога у БиХ била нереална. Добро су то знали и западни стратези, односно њихови локални балкански јуришници – од медијске до НВО сфере – па се нису ни узрујавали због вишегодишњих активности у БиХ срачунатих на подстицање српско-муслиманског договора и бар одвајања дела  БХ муслимана од западних ментора.
САТАНИЗАЦИЈА ЕРДОГАНА Сада су се ствари промениле. То се види по хистерији у западним и прозападним медијима када се баве БиХ па и Балканом генерално. Евроатлантски центри моћи су свесни да после њиховог покушаја војног удара на Ердогана, Турска се драстично мења. Све што им није одговарало знатно је увећано и убрзано. Иако се Анкара формално неко време не одрекне – а стиче се утисак да неће – евроатлантског савезништва, она је већ сада заправо изашла из његових оквира. То ће ускоро почети да се пројектује и на наше поднебље, и то баш на начин како је већ пре десетак година пожелела Москва. Турска ће уместо у спрези са Западом као млађи партнер САД са посебним исламски стилизованим задацима, почети да делује самостално, у односу на Вашингтон и Брисел чето и супарнички, преузимајући примат макар међу словенским муслиманима на Балкану. Албанци су много више у атлантским канџама, мада и ту ће турска фракција засигурно јачати.
Са своје стране Русија је већ довољно ојачала позиције у српским земљама (изузев Црне Горе), те би на тим основама сада могло (наравно не преко ноћи) да постане и реално аутетнично нормализовање односа на релацији Београд – Сарајево – Бањалука,  са свим импликацијама које би то имало по евроатлантску превласт. Продуктивни „аутентични дијалог“ чини се да ће постати реалност. Да се то не би догодило, почиње хистерична кампања прозападних медија и у самој Србији. Уз то што Србе плаше Русијом – а и сами знају да ће то испасти јалово – почињу сада да нас застрашују и турским исламизмом. Одједном, БХ муслиманки политичари тесно повезани са Турском – који су до јуче, када су деловали у оквиру евроатлантске фаланге, били представљани релативно позитивно – у очекивању да ће променити курс под утицајем Анкаре, постају мрачњаци. А она, још пре неки дан третирана као западни савезник и фактор стабилности на Балкану – бива медијски приказивана као потенцијални неотомански освајач.
ХИЈЕРАРХИЈА ОПАСНОСТИ Да се не заваравамо, она би то свакако желела да буде, односно радо би помогла реализацију тежњи својих балканских пријатеља. Међутим, и сама зна да је то потпуно нереално. Као део ширег геополитичког мозаика који сада почиње да гради са Русијом, Турска нужно мора да прихвати поделу сфера утицаја на Балкану, што нама и те како одговара. Не намеравамо ми да стављамо под своју контролу Сарајево (ма колико оно било историјски наше) или директну власт Приштину, већ друге стране претендују на РС или Рашку област, односно север Косова. Зато нама и одговара договор Москве и Анкаре који би подразумевао преовлађујући утицај прве у РС и Србији, а друге у муслиманском делу БиХ и евентуално другим деловима Балкана са муслиманском већином. Уз пројекцију руско-турске поделе зоне утицаја на односе Срба са муслиманским суседима на северозападу и југозападу. И у контексту тога подстицање српско-БХ муслиманског па у некој другој фази и српско-албанског „аутентичног договора“.
Свега тога морамо бити свесни а не да допустимо да нас мондијалистички пропагандисти увере (што ће у наредном периоду радити интензивно) да нам је Турска већа опасност од САД. Сама по себи она би то и била, али није довољно моћна да тако делује. А много је боље да на Балкану ради у кординацији са Русијом него са САД, зашта се сада стварају реални основи (за разлику од недавне прошлости када су они били умногоме илузорни, али и поред тога као екпериментални покушај битни).  Амерички поредак нам је донео несрећу, и нема наговештаја да ће се ишта у том погледу променити. Поготово сада када поново прети да се над нама надвије зло лице клинтонистичког лобија, по нас најопаснијег дела евроатлантског братства.

Драгомир Анђелковић, извршни директор Центра за развој међународне сарадње

Sorry, the comment form is closed at this time.