апр 072016
 
Извршни директор ЦРМС мр Драгомир Анђелковић, председник Спољнополитичког одбора Савета Федерације Руске Думе Константин Косачов и председник ЦРМС проф. др Стевица Деђански

Извршни директор ЦРМС мр Драгомир Анђелковић, председник Спољнополитичког одбора Савета Федерације Руске Думе Константин Косачов и председник ЦРМС проф. др Стевица Деђански

Европа је поново постала континент страха. Становници великих европских метропола, као да су у неким давним временима када су олако падале главе на све стране, са зебњом излазе из кућа, а странци почињу да избегавају Париз, Брисел,  Мадрид, као да се ради о Багдаду или Дамаску. Такво стање разни западни експерти називају „психозом супертероизма“ али и, с друге стране, покушавају да релативизују указујући на то да је у европској савременој историји било периода са још интензивнијим терористичких претњама, при томе обично наводе 1979. годину када се догодило рекордних 800 напада. Порука је: верујте у систем и као што се он некада изборио са опасношћу то ће учинити и сада. Но,  то спада у домен манипулација. Од реченог, док се нешто озбиљно не промени, неће бити ништа.

ИСЛАМСКА АГРЕСИЈА

Европа се и у раздобљима ескалације тероризма – нпр. анархистичког почетком 20. века и комбинованог левичарско-десничарско-сепаратистичког 70-их година истог столећа – суочавала са драстично другачијим појавама него сада. Радило се,углавном, о националним оквирима омеђаном, класичном тероризму, ради постизања одређених циљева насилним методама унутар своје земље. Црвене бригаде, ИРА, ЕТА – желели су да елиминишу или заплаше политичке противнике, скрену пажњу на себе или одвоје део територије међународно признате државе, али те и друге организације нису покушавале да окупирају стране земље.

Сада је у питању баш то. Вршење агресије на туђа национална и државна подручја употребом терористичких метода. Другим речима, у јеку је својеврстан страни поход на Европу а јуришници са окупационом намерама користе се најбруталнијим методама које су им на располагању у циљу вођења тоталног рата против европских држава. При томе, у питању је доминанто верски мотивисан покушај насилне експанзије или бар припреме за отворену фазу тог процеса.

Излагање др Ненада Поповића, председника СНП

Излагање др Ненада Поповића, председника СНП

Ради се, скоро да не треба то ни рећи, о исалмистичком походу на Европу, налик онима које су реализовали Арапи у раном средњем веку са простора Северне Африке на Пиринејско полуострво или пак Турци крајем средњег века полазећи из Мале Азије, прелазећи преко Балкана и стижући до Централне Европе. При чему, то треба нагласити, некада су „класични“ европски терористи селективно нападали политичке противнике и тек повремено вршили масовне нападе. Није им био циљ да за собом оставе много лешева већ да превасходно изазову публицитет. Актуелним исламстичким терористима је напротив циљ да за собом оставе пустош, као што је то била и намера њихових средњовековних претходника. А да бисмо боље схватили о чему се ради користиће нам једна историјска дигресија.

ОТОМАНСКИ ДУХ

Садашњи турски председник Ердоган изјавио је 2012. године да су он и његова партија покретани духом који је створио Отоманску империју. Какав је то био дух? Кратко и јасно, то је био дух верско-освајачког рата против хришћана. И то налик модерном тоталном рату, срачунатом на изазивање што већих негативних последица за целокупно противничко становништво.

Отоманско царство је произашло из мале муслиманске кнежевине на граници хришћанског и исламског света, која је усвојила идеју перманентног светог рата. Ту идеју су у циљу остваривања геополитичке експанзије и повећања личне моћи пригрлили владари из османлијске династије. Тако је њихова област постала стециште фанатика и авантурсита из читавог исламског света названих газије. Они су своје животе посветили светом рату. А како су ратовали? Као нерегуларне трупе које су имале за циљ да противника стално узнемиравају и на његовој територији остављају спаљену земљу и сеју страх. Пре великих отоманских похода на балканске земље њих су годинама узнемиравали и разарали, условно речено, терористи тог времена. Током својих брзих упада настојали су да изазову што више жртава, материјалне штете и страха. Тек када би створили општи хаос и паралишућу панику, отпочињао је класичан напад.

На начин прилагођен времену, све речено данас у Европи ради исламистичка интернационална чија окосница је тзв. Исламска држава. А њу и њене јуришнике у Европи подржавају, као што су некада ради отомански владари, владе немалог броја исламских држава. Озбиљне индиције постоје да је међу њима и садашњи турски режим а да о Саудијској Арабији и још неким њој блиским земљама и не говоримо. Уосталом, и оне саме су суштински ниша друго до међународно признате сестре Исламске државе.

ЕВРОПСКИ РУЛЕТ

Опасности од газија нашег доба и њихових помагача Европа може да се супротстави само сложним, масовним ангажовањем против агресор, и проактивним приступом. Не да уплашено чека да буде нападнута и да онда помахнитало, после напада, јури терористе или пак да ограничава демократске слободе и претвара се у полицијски континент. Тако се неће изборити са тероризмом а вратиће атмосферу окупације из Другог светског рата са наоружаним људима на сваком кораку, контролама, пропусницама за све и свашта, а то ваљда нико нормалан не жели.

Европа се са тероризмом може да се изборити само онако како то ради Русија на Блиском истоку или како је поступала у Чеченији. Другим речима, (1) енергичним ударима по језгру тероризма, (2) уз озбиљно упозорење па и мере против свих екстерних спонзора тероризма како би његови носиоци остали без потпоре која им је неопходна за деловање. Коначно, (3) сарадњом са умереним снагама у исламском свету које усвајају тековине модерног  доба и не желе да њихове земље буду калифати који воде свети рат против других цивилизација.

Тако Русија ради данас у Сирији и постиже значајне резултате. Са друге стране немали део центара моћи на Западу делује супротно. Прича о борби против тероризма а заправо ништа ефикасно не ради на терену. Јер многе који стоје иза тероризма сматра својим савезницима и избегава да им се замери. А не треба заборавити и да су многи екстремисти створени од неких западних служби да би служили њиховим интересима а сада су им се отргли контроли. Или можда и нису јер има мишљења да су и даље у служби америчког војноиндустријског комплекса који преко њих плаши свет и тако лакше добија велике наруџбине.

Како год било, док кључни евроатлантски центри моћи, често прекоморског карактера, не чине ништа да помогну одбрани Европи, заправо још и погоршавају стање тако што је гурају у унутрашње сукобе. Док се исламистичка сенка надвијала над Европом, многима у Вашингтону је било најважније да ЕУ окрену против Русије. Не само да су из своји геополитичких разлога закували ствари на Блиском и Средњем истоку рушећи секуларне режиме који су обуздавали исламистички екстремизам (али Западу нису били по мери из бројних разлога у које сада нећемо улазити) те тако изазвали хаос који сада као бумеранг погађа Европу – већ су створили и украјинску кризу и гурнули Европљане у за њих непотребни ров према Русији, која им је заправо заштитник од највеће опасности која се надвила на Европом.

ТАКТИЧКО И СТРАШТЕКО РЕШЕЊЕ

Приступом који евроатлантска елита намеће земљама ЕУ, ништа се неће постићи на пољу њихове одбране од исламистичког тероризма. Док год Европа буде њега следила копа себи гроб. Једино решење за дугорочну борбу против тероризма је у духу онога што је Москва више пута говорила, а то је креирање система европске колективне а неподељене безбедности од Атлантика до Урала. То је једини дугорочни основ за борбу против онога што данас називамо супер тероризмом а заправо је вид агресије на Европу. Само тако агресија може да буде сузбијена.

Краткорочни основ за отпор је другачији. То је искрен приступ креирању коалиције која би сломила Исламску државу тамо где је њено основно упориште на Блиском истоку. Другим речима, он се огледа у томе да ЕУ и САД приступе ономе што сада ради Русија искрено а не позерски. Но, и да се то деси, била би извојевана тек привремена победа. Нека нова творевина налик Исламској држави сутра може да никне било где у муслиманском свету а ко зна колико је већ посађено терористичких семена у Европи (чак и у трећој-четвртој генерацији досељеника из исламског света). Отуда, краткорочно решење само може да допринесе већем лечењу симптома док се не створе основи за стратешки (дугорочни) приступ болести.

ОДБАЦИВАЊЕ ИЛУЗИЈА

Али питање је да ли су чак и за краткорочно а камоли дугорочно решење сазреле ствари? Да ли у САД увиђају колико је и за ту силу штетно оно у шта је својом себичном политиком ширења и одржавања глобалне доминације по сваку цену, гурнула Европу? И да ли су у земљама ЕУ довољно јаке снаге које су у стању да еманципују своје земље и поведу их путем борбе за виталне националне интересе? Плашим се да је за сада одговор још у свим случајевима недвосмислено негативан а да се да још и не назире.

Да се ствари макар колико-толико мењају у добром правцу знаћемо тек када видимо да се мења однос према Русији. Јер, само заједно са њом Европа се може одбранити. Док год срља у сукобе са Москвом то је доказ да ради против себе и на плану борбе против тероризма. Исто ствари стоје и за однос према Србима. Европа која стоји иза срамне осуде Караџића – схваћеног пре као живи симбол српске ослободилачке борбе него персонално – не може се одбранити од тероризма. Јер, осуђујући нас због борбе против оних који њу сада угрожавају, морално везује себи руке. Осуђује и себе на то да буде жртва.

Тек када се ослободи разних комплекса из којих све то произлази, Европа се радикално може ухватити у коштац са најездом модерних газија. До тада ће тек незнатно умањивати штету коју они праве! А све и да се тактички удружи са Русијом ради уништења Исламске државе – да то поновим – неки нови такав монструм ће се ускоро родити. Победе над опасношћу о којој говоримо нема без стратешки другачијег приступа, који се креће од сфере културно-идентитетске политике (ревитализације хришћанског наслеђа), преко демографске политике (подстицање наталитета и сузбијање масовног усељавања са ваневропских простора), до геополитичког заокрета ка изграђивању темељног партнерства са Москвом (осовине Стара Европа – Русија).

Значи, не заносимо се оптимистичким причама. Начекаћемо се пре него што Европа изађе из сенке исламистичке претње ако се то уопште и деси. Сувише је далеко загазила у мутне воде самоуништења.

Мр Драгомир Анђелковић – Центар за развој међународне сарадње

Излагање на скупу „Сенка тероризма над Европом“, одржаном 6.4.2016. у Београду, у организацији Фондације „Александар Невски“.

 

Sorry, the comment form is closed at this time.