јан 022012
 

Увод

Посматрано крoз историју један од основних мотива дјелатности човјека и друштва и један од глобалних проблема савремене епохе јесте безбједност. Иако можемо рећи да ниједна друштвена заједница не може да досегне апсолутну безбједност то не значи да то друштво не треба ка томе и да тежи. Сходно томе можемо констатовати да ни у Србији, а ни на већем дијелу Балкана, не постоји значајнији вид безбједности, а постоји велики ниво бездржавља што може водити ка значајнијим турбуленцијама у региону. Одговорни за овакву ситуацију на нашим просторима су водеће силе које имају посебне интересе у односу на Балкан и Русију, измећу осталих може се навести и циљ да Србија не постане преовлађујућа сила на Балкану, а Русији да онемогуће утицај на европске, политичке и економске токове. Аутор сматра да настоје обезбиједити контролу Средоземља и обезбиједити продор ка Русији. У име заштите српских безбједносних интереса „демократска и национално одговорна“ власт настоји да Србију тихо увуче у војно-политичку организацију звану НАТО, противно вољи већине грађана као и скупштинској одлуци о неутралности. Они су се договорили да се на територији Србије формира центар за обуку НАТО снага, а договорена је и заједничка војна вјежба са НАТО трупама на територији Републике Србије.

Циљ рада је да одговори на безбједносну перспективу кључне дилеме Србије данас: Да ли ићи ка поданичком односу који пласира српска елита, односно сам приступ НАТО алијанси или, пак, задржати неутралност и јачати односе са (а то је историја показала) највећим српским пријатељима – Русима? Да ли би Србија самим уласком доживјела ренесансу у политичком и безбједносном смислу? Која је његова сврха, и да ли би Србија могла својим уласком очувати свој национални идентитет? Гдје лежи перспектива Србије, коме да се окренемо, а да се не спотакнемо, окренути се себи и својим интересима или, како каже српски јунак из XIV вијека Милош Обилић, „Бити шака пиринча спремна да је позоба свака врана коју донесе вјетар?“ Аутор овог рада полази од става да (ако се узму у обзир минули догађаји кроз које је српски народ прошао и историјске чињенице) дилеме не би требало бити. У војно-политичкој организацији у којој је агресија једини чинилац у функцији самоочувања, организацији која је сама себи сврха – српском народу није мјесто. Да бисмо дали одговоре на постављена питања, представили доказе постављеног става и уједно пружили анализу ове дилеме, као оквир овог рада користићемо се упоредним анализама два аспекта: аспекта Русије и аспекта НАТО-а, повезати са историјским чињеницама и искуствима Србије са њима, указати на одређене заблуде данашњег јавног мњења, намјере „врха“ ове земље, и дати коначан закључак могућег идејног пута ове земље, тј. дати „разрешење дилеме“. Рад обухвата само једну дилему (од изузетно великог значаја) од многих безбједносних и институционалних изазова, тачније дилема Републике Србије данас, а које са правом предодређују српску будућност и очување српског наслеђа.

Дилема

Данашња српска елита можемо рећи да пати од манира заборавности према (кроз историју доказаним) пријатељима у тешким временима. Служећи се паролом прићи/придружити се сили да би „убирао“ погодности и то прије „за себе“ него за свој народ, на политичкој сцени може се видјети сарадња и грљење српског „врха“ са онима који су одговорни за разарања Србије и смрт њених грађана, пре него са освjедоченим, вијековним пријатељима. Као што рече Арчибалд Рајс давне 1928. године: „И док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на нејлепши дочек, правите све могуће тешкоће припадницима пријатељских народа који су показали делотворно пријатељство у вашој несрећи. Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су ћушиле ногом. Безмало, рекло би се, управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге вашој отаџбини.“1 Опчињеност „евроатлантским интеграцијама“, које се српској јавности представљају као рај, избављење од гријехова и гарант свијетле будућности Србије, српска политичка елита брзо је заборављала све пријатеље, а оне одговорне за злочине над српским народом представљала као спасиоце и једине поуздане ослонце. Очигледно је да се српски „врх“ овдје водио мишљу – ове већ имамо уз нас, хоћемо да придобијемо оне које су нам увијек биле „недостижне“, уз које остварење жељених циљева и не представља неку препреку, уз њих опстајемо, сарађујемо, побјеђујемо. Оваква наивна гледишта не воде ничему до сакаћењу српског народа и скрнављење његовог идентитета. Другим ријечима, од Срба покушава направити савезнике са онима који су од 1994. до 1999. више пута извршили агресију на српски народ, како западно тако и источно од Дрине. Покушава да убиједи српски народ да су нам пријатељи они који од 1991. године, слично нацистичкој Њемачкој прије педесет година, раде на комадању српског државно-етничког простора и на затирању српског народа. Зато се ту и не ради само о неморалу већ и о истинском националном нихилизму. Агресија земаља НАТО-а против СРЈ, чији су главни мотор биле САД, у суштини је означила прелаз на следећу фазу изградње система управљања свијетом. САД и њени савезници из НАТО-а користили су Југославију и њене земље наследнице још од почетка деведесетих година прошлог вијека и то све из сопствених политичких и економских разлога. Главни разлог био је очување НАТО-а као војне организације по сваку цијену, упркос чињеници да су се Совјетски Савез, као и совјетски блок распали, а због којих је НАТО и основан, јер, ипак, НАТО је морао да буде сачуван. Из сопствених побуда САД жељеле су да пониште Повељу УН и њен историјски допринос, а то је принцип немијешања у унутрашње послове сувјерених држава и њихов територијални интегритет. То се морало урадити да би САД и друге „цивилизоване демократије“ по сопственом нахођењу могле да интервенишу и бомбардују оне за које сматрају да су „непослушне“ и раде против њихових интереса. Као главни разлог агресије без упита могу се навести стратешки амерички интереси за распоређивање америчких снага на Балкану, при чему је агресија НАТО-а послужила искључиво као покриће за такво распоређивање. У име овог става навешћу само почетак писмо-меморандума њемачког политичара Вилија Вимера упућено канцелару Шредеру 2.маја 2000. године које каже да су Американци „тражили да се у кругу савезника што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово“.2У истом документу Вили Вимер преноси како су амерички представници објаснили разлог за агресију на СРЈ. Година након агресије, званичници САД саопштавају да је „рат против Југославије вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера донијета током Другог свјетског рата. Отуда је из стратешких разлога било потребно да се на Балкану накнадно стационирају америчке снаге“.3 Војна база Бондстил код Урошевца, највећа америчка војна база на свијету изван САД, говори у прилог начину исправљања „грешке“ генерала Ајзенхауера. Као што је агресија НАТО-а 1999. године била корак ка распоређивању америчких војника на Косову и Метохији, тако је и Бондстил био први корак ка ширењу мреже америчких војних база према Истоку.

Закључак да је амерички циљ био успостављање пуне контроле над простором Србије јасно потврђују ултимативне одредбе тзв. споразума из Рамбујеа. Одредбама је захтијевано да се НАТО-у призна право на базирање, кретање, извођење војних вјежби, као и коришћење инфраструктуре на цијелој територији СРЈ, и све то без било каквих ограничења. Циљ САД прије десет година није био једнозначан, да сломе Србију као препреку војној експанзији ка Истоку, већ да у Србији добију режим који ће тај циљ прихватити и давати допринос његовом остварењу. Овим чињеницама можемо закључити да је за Србију данас предубок бунар у који је упала, а кад почне да се дави, пријатеља ту неће бити, а „врли“ савезник може само наставити да је гази док не оствари свој наум – њено нестајање са географске карте свијета.

Аутор заступа хипотезу да је сарадња и улагање Русије само у привреду и економски развој Србије (у коме су доминантне проевропске снаге) могу бити и те како штетни (у смислу деградације светосавског културног обрасца). Сви уговори могу бити поништени, средства стечена привредном сарадњом двије државе могу се употријебити против Руса и Русије, односно Срба и Србије. Аутор предлаже да Русија истовремено треба да улаже у развој српског културног обрасца као трајан однос братских народа. Ако бисмо поставили питање ко спутава, а ко помаже у развоју Србије, одговор је једноставан. Србија је због преживљених ратова, агресије, санкција, дивље приватизације, задужености, притисака и уцјена које врши САД дотакла дно, те једино поуздана сарадња на свим пољима друштвеног живота лежи управо у Русији. Перспективе које нуди НАТО нису ружичасте, јер оне желе разорити Србију отимањем Косова и Метохије, отварањем војвођанског питања, па санџачког, уз истовремено гашење Републике Српске у БиХ. Приступом у НАТО не гарантује јој се територијална цјеловитост, али оно што се може гарантовати јесте одлазак српске војске на ратишта која су отворили Американци, тј. САД. Сам долазак руског капитала и инвестиција свакако треба поздравити, међутим оно што недостаје јесте свакако одређени културни пробој на српско тржиште. О оживљавању значаја српских интереса говорио је и први словенофил Свети Сава који је налазио да се ти интереси могу остварити у његовом зближењу и заједничком раду са другим православним и словенским народима.4 Он је знао, а и предвидјео, не само гдје је српски духовни мир и развој већ и његов суноврат, ако се покуша непромишљено окренути несигурности, неизвјесности, путу у непознато, и то је управо оно гдје је она данас, јер мисли да иде, а стоји, мисли да ће је водити и препушта „им“ се, предаје се беспоговорно и безупитно, а земља као да је гута… Како видимо, у Србији пронатовске снаге чине све да докрајче остатке светосавског културног обрасца и доврше дезинтеграцију и асимилацију Срба, стога Русија мора осмислити бољу стратегију у свом повратку на Балкан, а посебно у Србију. Србија је током два вијека своје новије историје напредовала и била јака када је Русија била моћна и представљала глобалну политичку силу, и обрнуто, Србија је била слаба и немоћна када је Русија била слаба и одсутна са свјетске политичке позорнице. Заиста, у прошлом вијеку у сваком опасном или критичном тренутку по српски народ Русија је притицала у помоћ: током балканских ратова 1912-1913, фаталног августа 1914, бурних 1941-1945, драматичних 1991-1995, бомбама посутим 1999, заплотњачке и мешетарске 2008. године. Многи су примјери значаја Русије за српске просторе, нажалост данашња елита их или не зна или их је заборавила или, пак, само прећуткује уклизавајући под маказе Запада.

Како заговорници уласка Србије у НАТО ударају у струне себичности и нуде измишљене финансијске и друге материјалне користи и беспотребно пуне уста о тзв. безбједносним предностима које доноси улазак у овај војни савез, а „заборављају“ при том да укажу и на другу (већ проживљену) нехуману и агресивну димензију овог војног савеза. Последњи аргумент заговорника приступу Алијанси представља (а када су политички и економски аргументи побијени) лака обмана испољена у виду коришћења примамљиве ријечи – „цивилизација“ а и неких устаљених фраза које безглаво маме масу. Ако смо заборавили, овдје ћемо се присјетити, Србија припада византијској, тј. православно-словенској цивилизацији. Дакле Србији није мјесто у неправославној цивилизацији ако жели да остане вјерна себи, свом идентитету и историјској традицији, а посебно јер се НАТО обрушава, прво на Русију, дакле сродну државу и народ који припада истом цивилизацијском и културном обрасцу. Ако би пак Србија ушла у НАТО, то би значило, прво отимање Космета, слом Републике Српске (пристанак на муслиманску хегемонију и тиранисање једног дијела свог народа), могућност учествовања у нападу и на Русију. На економском пољу значило би одржавање једног неправедног система који производи незапосленост, несигурност радника у односу на компаније, разбијање синдиката за рачун страних инвестиција.

НАТО је постао послушна институција неолиберализму који је у последње вријеме успоставио глобалну економску и, прије свега, финансијску хегемонију. То значи управо да националне границе падају пред „безобзирним“ налетима свјетског тржишта, а финансијски центри запада настоје корумпирати (што им и иде од руке) државне елите како би остварли што већа задужења код њихових банака. Тако државе дужници за један долар кредита дају девет долара камате, а да при том нису отплатиле ни најмањи дио главнице дуга.5

Мора се нагласити да питање уласка у НАТО није питање искључиво безбједности већ и питање улоге рата и војног апарата у свијету и код нас, зато и сам „улазак“ поставља пред избор: бити у вазалном односу према новом свјетском поретку или се залагати за праведан развој свих? Одлука ЗА НАТО јесте одлука за припадност западној неоколонијалистичкој структури моћи, која испољава силу и кажњава слободољубиве народе, а одлука ПРОТИВ НАТО значи имати отворену палету могућности за мирно уређивање односа у свијету без империјалне палице.

 

Закључак

 

За разлику од других европских држава, Срби никада нису били у војним блоковима и свака озбиљна држава која не жели ратове и која настоји да одржи добру сарадњу са осталим земљама не прилази ниједном уговорном односу какав је чланство у Алијанси. Јер, САД и НАТО су прихватили доктрину превентивних ратова и то би значило да би и свака будућа чланица мимо своје воље морала приступити рату који поведе НАТО (па било то и против њеног најближег пријатеља). НАТО је антируски савез, а историја је показала да је Русија најближи и најбољи српски пријатељ, што даље потврђује да би бесмислено било тврдити да би Србија самим уласком доживјела ренесансу у политичком и безбједносном смислу. Дошли смо и до закључка да је НАТО сам себи сврха, а Србија би уласком доживјела стапање, изгубила своје границе и свој национални идентитет.

Безбједност треба тражити прво на својој територији, безбједност су доказани пријатељи и добри савезници, а безбједност је и скретање од оних чији је напад и отимање једина сврха опстанка. Србија не може бити истовремено савезник двије стране ако од првог одустане (НАТО) добиће спас, очување националног идентитета и суверенитета своје земље, ако на другом опстане и остане му привржен, задржаће великог пријатеља и доброг савезника, јачаће своју моћ кроз сарадњу са њом на свим пољима. Ако се, пак, приклони првом, даје легитимитет неморалној агресији премоћне свјетске суперсиле на малу, мирољубиву европску државу, постаје заробљеник војно-политичке организације која је сврха сама себи, настаје све дубље прекрајање српских територија и уништење културно-духовног идентитета српског народа, а за последицу би даље имало сузбијање руског утицаја у Европи.

Десет година после агресије, после насилног одузимања Космета и свих искустава у међувремену, Србији није мјесто у НАТО алијанси. Али ако „неко“ и поред тога жели да то питање стави на дневни ред, о њему одлуку могу донијети једино грађани Србије на референдуму.

 

Андријана АШКРАБИЋ

(рад је освојио треће место на конкурсу „Европа 2020. – изазови који очекују Србију“ за студенте београдских универзитета у организацији Центра за развој међународне сарадње –http://www.crms.org.rs)

 

Фусноте

 

1. Зборник радова, Сумрак Запада: агресија НАТО: да се не заборави, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2009, стр. 37.

2. Зборник радова, Сумрак Запада: агресија НАТО: да се не заборави, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2009, стр. 24.

3. Ibid. , str. 24.

4. Зоран Милошевић, зборник радова, Русија и Балкан – питање безбједности и сарадње, Институт за политичке студије, Београд, 2008, стр. 168.

5. Радослав Гаћиновић, Србија – безбједносни и институционални изазови, Институт за политичке студије, Београд, 2009, стр. 66.

 

Литература

* Зборник радова, Сумрак Запада: агресија НАТО: да се не заборави, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2009. године.

* Зоран Милошевић, зборник радова, Русија и Балкан питање безбједности и сарадње, Институт за политичке студије, Београд, 2008. године.

* Радослав Гаћиновић, Србија безбједносни и институционални изазови, Институт за политичке студије, Београд, 2009. године.

 

Sorry, the comment form is closed at this time.