апр 012011
 

Иако је српско-руски енергетски споразум о изградњи „Јужног тока“ потписан још 2008. године, а Студија изводљивости за етапу која пролази кроз Србију окончана крајем 2010. године, појављује се све више оних који истичу штетност овог уговора по Републику Србију. Због тога поједини аналитичари, попут Ане Филимонове и Василија Мишковића, сматрају да се „припрема удар на Јужни ток“ (1), тј. да постоји „тајни план за рушење Јужног тока“ (2), за који се залажу како унутардржавни, тако и спољни фактори, а све у циљу спречавања руске енергетске доминације. Иако образложење за наведено ови аутори проналазе у различитим аргументима, пре свега у повећању политичких притисака да се анулира руски гасни коридор, нико од њих до сада није навео шта је то што би поред Набуко (Nabucco) гасовода, као кључног европско-америчког пројекта, евентуално могло заменити постојећи српско-руски аранжман у контексту ширих паневропских енергетских агенди, односно који би то амерички и европски планови могли обогатити пројекат Набуко тако да он постане супститут постојећим руским инфраструктурним решењима на Балкану.

Овај кратак рад показаће шта лежи у основи „поновног откривања Балкана“ из евроатлантске енергетске перспективе и ревизије важности улоге Србије у региону. Но, пре тога потребно је објаснити одакле долазе основе за сумњу Филимонове и Мишковића, односно ко је све и када истицао штетност пројекта Јужни ток са аспекта енергетске безбедности Републике Србије.

Јужни ток – лош посао за Србију?

Одмах након потписивања српко-руског енергетског споразума покренута је полемика око тога да ли ће реализација пројекта допринети увећању степена енергетске стабилности региона или ће исти, због конкуренције европским плановима диверзификације, учинити паневропски регион и посебно регион Балкана пољем геополитичког надметања у облику некакве „нове велике игре“.

Анализирајући развој ситуације из аспекта енергетске безбедности на националном и регионалном нивоу, многи домаћи и инострани експерти из области енергетике и безбедности констатовали су да ће позитивни ефекти од реализације овог инфраструктурног подухвата бити вишеструки. За неке иностране аналитичаре, Јужни ток представља „практично једини стварни паневропски пројекат, који ће умногоме помоћи либерализацију и интеграцију на Балкану“ (3). Неки домаћи званичници у реализацији Јужног тока виде шансу да се Србија „после 20 година прикључи великим међународним инфраструктурним пројектима“, као и да ће „његова реализација значајно допринети енергетској безбедности земље“ (4). Међутим, било је и оних који сматрају да пројекат Јужни ток карактерише и мноштво мана. Тако на пример, независни саветник за страна улагања, Милан Ковачевић, посматрајући ситуацију са аспекта енергетске безбедности Републике Србије, истиче да билатерални аранжман Србије и Русије карактеришу бројни пропусти. У једном интервјуу 2008. године Ковачевић је навео да се пропусти пре свега „огледају у томе што у самом старту није јасно прецизирано која ће бити дужина гасовода, тј. на којем месту ће гасовод тачно ући у Србију и на којем изаћи, на путу до крајњег одредишта.“ Надаље, „власништво српске стране над компанијом која ће руководити гасоводом биће ограничено на 49%, а поред тога, нигде у Уговору није прецизирано да ли ће земљиште које Србија обезбеди за изградњу гасовода, бити и укапиталисано.“ (5) Осим ретких појединаца, енергетских и политичких експерата, нико у Србији и иностранству није анализирао и коментарисао све детаље везане за реализацију поменутог пројекта. Већина аналитичара била је концентрисана на шире политичке консеквенце потписивања споразума између Србије и Русије, те је полемика била смештена више у пољу међународне политике, а мање у домену националне економије или безбедности. Што се тиче политичког миљеа Републике Србије, у тренутку потписивања споразума, осим неких опозиционих прозападно оријентисаних странака, такође није било превеликог политичког супротстављања отпочињању сарадње са Русијом. Штавише, она је у великој мери подржавана, а у широј јавности охрабриван је став да је овакав уговор између Србије и Русије преко потребан, како би се обезбедила руска подршка по питању „косовског проблема“. Многи су тада коментарисали да споразум у овако важној грани економије приближава Београд и Москву. Међутим, како је време одмицало и како се израда Студије изводљивости приводила крају, о Јужном току се све више говорило као о неквалитетном аранжману и посебно су истицани пропусти у вези са прикљученим уговорима – приватизација Нафтне индустрије Србије (НИС) и изградња гасног складишта Банатски Двор.

У том смислу, Марко Савковић је 2007. године навео да су планови владе Републике Србије били знатно другачији од оних у моменту приватизације. Аутор објашњава да је још 2006. године, руководећи се жељама владе Републике Србије, конзорцијум Мерил Линч-Рајфајзен предложио програм приватизације који се састојао из три фазе. Позивајући се на званичну презентацију Министарства енергетике, Савковић објашњава да би у првој фази била продата четвртина пакета акција на тендеру, а затим још 12,5% акција истом купцу по основу докапитализације, те 15% акција радницима и пензионерима НИС-а. Министарство рударства и енергетике, истиче аутор, је такво решење образложило тиме што НИС приватизацијом добија потребан капитал и стручно знање, а уговорна обавеза инвеститора обавезује да најпре изврши докапитализацију. Инвеститор би тако могао да, путем докапитализације без учешћа владе, стекне највише 49% удела у власништву националне нафтне компаније. Усвајањем оваквог решења, каже се у саопштењу Министарства рударства и енергетике, „Влада задржава значајна управљачка права, чиме би се сачувао национални и државни интерес“ (6). Међутим, касније је влада Републике Србије одлучила да НИС приватизује без тендера, при чему је руској страни дат акцијски пакет од 51%. Ово се данас, између осталог, сматра кључним пропустом у енергетском уговору са Русијом, који сада истиче мноштво независних експерата, али и све више политичких странака у Србији. Тако на пример, уредница интернет сајта „Енерџиобзервер“, Сијка Пиштолова, објашњава да је за продају НИС-а везано и уступање права на нафтна налазишта за које ова компанија има концесије како у Републици Србији, тако и у Анголи. Она је мишљења да су макар налазишта нафте требала бити изузета из продаје компаније (7). Међутим, Ана Филимонова, у изражавању сумње да се спрема напад на Јужни ток, сматра да су много важније изјаве политичких партија, те да су управо оне кључни фактор у дестабилизацији енергетског уговора са Русијом. У том смислу она, као индикативне, наводи изјаве експерта за енергетику и члана Председништва Српске напредне странке, Зоране Милановић Михајловић, која тврди да је укупан пратећи пакет Јужног тока практично био „поклон Русима“. Објашњавајући да је „Србија 2008. године потписала неповољан споразум“, она (Зорана Михајловић Милановић) истиче да „за увоз нафте Србија сада троши милијарде евра, а могла је уштедети 250 милиона годишње“. Затим да ће „Русија за мање од 5 година исцрпети сву нафту, тако да ће Србија остати без енергоресурса“, те да је „НИС продат за 400 милиона америчких долара, док српске резерве нафте износе 250 милиона евра годишње“, као и да је „прошло већ 10 година, а гасовода Јужни ток још увек нема“ итд (8). Овакве и сличне изјаве, према Филимоновој, креирају амбијент који побуђује сумњу да ће пројекат Јужни ток доживети финализацију, јер поред унутардржавних овакву ситуацију користе и међународни фактори који би желели да се други пројекти појаве као кључни када је у питању балкански простор. Европска Унија (ЕУ), као и Сједињене Америчке Државе (САД), фаворизује гасовод Набуко. Узимајући у обзир њихове тежње, интензивирање енергетске дипломатије дуж планираног енергетског ланца Набуко, као и неквалитетност српске енергетске дипломатије о којој говори Милан Ковачевић, није нереално очекивати да ће се притисак на Јужни ток повећати. Ковачевић објашњава да је српска енергетска дипломатија у великој мери заказала, чак и када је у питању цена гаса. Он објашњава своју тврдњу чињеницом да „је Бугарска (такође једна од учесница пројекта Јужни ток) избегла посредника у снабдевању гасом и смањила набавну цену. Са друге стране, у свим енергетским пословима у Србији, руској страни је дато већинско власништво без икаквог објашњења, а осим тога, много је нејасноћа и у заједничкој фирми за изградњу складишта гаса Банатски Двор.“ Исти експерт тврди да је „неспособност преговарача потврђена и када је у питању посредник у испоруци гаса, будући да Република Србија и даље то ради преко `Југоросгас-а`, који је постао власник гасоводне мреже на југу Србије, обзиром да финансира гасовод Ниш-Димитровград“ (9). Дакле, све је више објашњења због чега је аранжман са Русијом неадекватан, може се рећи и економски непропорционалан. Међутим, ово није случај везан само за Србију. Како истиче млади молдавски аналитичар, Корнел Сјуреа (Цорнел Циуреа), објашњавајући своје одлуке на најразличитије начине, Украјина и многе балканске земље „почеле су да се понашају скоро неуротично, балансирајући између диферентних геополитичких конфигурација“. Аутор наводи пример Бугарске која је крајем 2010. године „покренула питање повлачења из два енергетска пројекта које је иницирала Русија (гасног коридора Јужни ток и изградње нуклеарне електране Белени), искључиво на захтев Вашингтона иако је претходно пристала да учествује. У исто време, још једна чланица НАТО-а, Румунија, је при том већ покренула идеју о томе да управо она у пројекту Јужни ток замени Бугарску, што свакако не одговара Вашингтону, јер би се тиме подрио конкурентски гасовод Набуко“, као кључни европски пројекат (10). Иако су овакве промене стратешких одлука евидентно производ спољних притисака, оне су често објашњаване унутрашњим економским и другим разлозима. Узимајући у обзир све наведено, и све активнију енергетску политику ЕУ у каспијском и блискоисточном региону да се Набуко реализује, сумња појединаца да је реч о „ударима на Јужни ток“, свакако се чини оправданом. Међутим, овоме треба додати и објашњење о томе шта конкретно стоји иза ових коментара и укупних дешавања на балканском енергетском простору. Односно, да ли поред указивања на недостатке у аранжманима на релацији балканске земље-Русија, постоје и неки конкретни(ји) предлози европских и/или америчких партнера о томе на који начин би требало да изгледају „обострано профитабилни“ енергетски пројекти и изградња дугорочне регионалне енергетске стабилности.

Напад на Јужни ток „читавим фронтом“

Откада се у политичким и академским круговима појавила идеја о томе да Јужни ток може бити на неки начин угрожен, тј. да његова реализација може не само каснити, већ и изостати, различита тумачења мотива и начина, па и последица таквог сценарија су предочена. Најчешће су то објашњења која почивају на политичком деловању укључених актера и/или економским недоследностима која прате руско-балканску сарадњу. Међутим, нико још увек није поставио питање на који начин Набуко као главни такмац Јужном току може постати приступачан за све земље Балкана, превасходно за оне које припадају тзв. „Западном Балкану“, уколико Јужни ток остане нереализован. Односно, на који начин Набуко може привући балканске и посебно западнобалканске земље, што би подразумевало квалитетнију инфраструктурну повезаност, већи степен стабилности и сигурности енергетске добаве и коректније економске аранжмане у области енергетике. Ово је питање од кључног значаја, посебно ако се зна да Набуко заобилази читав Западни Балкан и уколико се у обзир узме чињеница да многи, не само балкански већ и европски, аналитичари сматрају да „се Јужни ток развија као једини стварни паневропски пројекат“ јер је „успео да привуче више држава и више чланица ЕУ него ИТГИ (Иран-Турска-Грчка-Италија) или Набуко.“(11) Један од последњих извештаја престижног америчког Центра за стратешке и међународне студије – ЦСИС (Centre for Strategiеs and Internationl Studies – CSIS) могао би понудити одговор. Извештај који носи назив Реконекција Западног Балкана: Енергетска димензија (Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension) објављен је крајем 2010. године у сарадњи са Хеленским центром за европске студије (Hellenic Centre for European Studies – EKEM) из Атине. Извештај, поред анализе постојећег стања у погледу енергетске инфраструктуре и уопште енергетског тржишта на Балкану, разматра пропуштене шансе из аспекта ЕУ и САД у домену енергетике, а са циљем промоције интеракција и интеграција држава региона, и последично њихове интеграције са ЕУ. Наиме, извештај уочава све стратегијске пропусте у деловању Брисела и Вашингтона када су у питању евроатлантске интеграције Балкана у домену енергетике. У извештају се истиче да су ти пропусти огромни, те да значај појединих земаља, односно њихов стратегијски положај у односу на целокупну регионалну матрицу, није квалитетно перципиран. У том погледу, Србији је дат највећи приоритет. На страни 5. поменутог извештаја посебно се напомиње да је пројекат Јужни ток у значајној мери усложио евроатлантске планове, а да је руско-српски аранжман, који је ојачао руске позиције у региону (превасходно руском куповином НИС-а) искључиво производ занемаривања Србије, тј. „њене дипломатске изолације од стране Запада проузроковане косовским питањем“ (12). Пажња која је у извештају посвећена Србији, мотиве налази превасходно у њеној географској позицији. Чини се да САД и њихови европски партнери као да „поново откривају Балкан“. На основу ове „нове анализе балканског енергетског потенцијала“ дате су бројне препоруке, које у облику стратегијских политикâ треба да послуже властима у Бриселу и Вашингтону како би се реорганизовале и квалитетније спроводиле енергетску дипломатију у региону, односно узеле у обзир укупан потенцијал свих појединачних земаља, истовремено уважавајући и њихове националне потребе. Као основа, предложен је интензиван развој енергетске мреже, са посебним нагласком на тзв. регионалне интерконекторе.

У сегменту нафтне инфраструктуре предложено је: промовисање подршке покушајима грчког Хеленик Петролеума (Hellenic Petroleum) да прошири нафтовод Солун-Скопље до Приштине и Ниша преко одговарајућих институција ЕУ и Енергетске заједнице; подршка финансирању студије изводљивости за конструкцију нафтовода Србија-Хрватска који би функционисао независно од Адрија система и пројекта Констанца-Трст; одобрење финансијске помоћи за конструкцију производне линије Албанија-Косово која се може наставити до Црне Горе, чиме би се економски најслабијим државама омогућила увозна диверзификација; и укупна рехабилитација свих нафтних рафинерија.

У домену гасне инфраструктуре предложено је: конструисање инверзног гасног интерконектора Србија-Хрватска; подршка благовременом завршетку инверзног интерконектора Бугарска-Србија (за који већ постоји договор); подршка финансирању студије изводљивости потенцијалних интерконектора од Србије и Хрватске до Набуко гасовода, како би се поспешила диверзификација увоза за ове земље; подршка комплетирању студије изводљивости за конструкцију гасног интерконектора Србија-Румунија који би помогао Србији (и у наставку Босни и Херцеговни) у случају нове гасне кризе, без обзира на исход пројекта Набуко(!); подршка финансирању студије изводљивости за гасни интерконектор између Грчке и Албаније, и Грчке и Македоније; и успостављање регионалног Кризног плана (Gas Emergency Response Plan) у оквиру текућих преговора везаних за предлог Европске Комисије око ревизије Директиве за безбедност гасних залиха (Security of Gas Supply Directive) из 2004. године (13).

У закључку извештаја напомиње се да је иницијатива за наведено потекла од две базичне претпоставке: „Прво – да је већа кооперација, хармонизација и интеграција Југоисточне Европе, у свим њеним димензијама, од транспорта и трговине до енергије и безбедности, релевантна за цео регион, укључујући и чланице ЕУ, попут Грчке, Словеније, Бугарске и Румуније. Такав процес допринео би градуалном интегрисању свих западнобалканских земаља у ЕУ и Северноатлантску Алијансу – НАТО (North Atlantic Treaty Organization – NATO). У супротном, немар и недовољно посвећивање пажње овом региону од стране међународних институција и кључних политичких актера, може допринети новим проблемима, па чак и отпочињању нових конфликата у најнестабилнијим деловима региона у времену које долази; и друго – да ће партнерство САД и Грчке позитивно утицати на регионалне интегративне процесе, посебно јер обе стране имају обавезу да осигурају читав регион за растућу евроатлантску заједницу. За Грчку, стабилизација Западног Балкана оснажиће њену националну безбедност и повећаће инвестиционе прилике, па консеквентно и економски развој. За САД, консолидација младих демократија у региону и увећање интердржавне сарадње обезбедиће стратегијску дивиденду након две деценије политичког, економског и војног инвестирања у стабилизацији Југоисточне Европе.“ (14)

Иако извештај није саставни сегмент званичних спољнополитичких стратегија САД и ЕУ, не треба сметнути с ума његов политички значај и потенцијал његове будуће употребе, посебно ако се зна да је један од кључних саветника Центра (ЦСИС) и бивши саветник председника САД за националну безбедност од 1977-1981. године, управо човек који је према многима у великој мери допринео исходу Хладног рата и осигурао примат САД на глобалном плану у постхладноратовском периоду.(15)

Узимајући у обзир да је након овог извештаја уследио још један под називом Реконекција Западног Балкана – транспортна димензија (Re-linking the Western Balkans: The transportation dimension) (16) који је израдио исти извор, не може се избећи помисао да је на помолу значајнија и свеобухватнија политика која се тиче (поновног) преуређења западнобалканског и генерално балканског простора у домену стратешке инфраструктуре под вођством САД. Као заговорници Набуко гасовода, САД у последње време све више пажње поклањају односима са Балканом. О том сведочи и нашироко промовисани економски Самит САД – Балкан који је одржан крајем марта 2011. године. Додуше, иако је била позвана, Србија је одсуствовала (због спорног позивања нелегално проглашеног Косова у својству равноправног ентитета са осталим државама Балкана). Према гувернеру Мериленда, Мартину О`Мелију (Martin O’Melley), важност овог самита демонстрирана је и ангажовањем Стејт Департмента приликом његове организације, а питања која су покривена на скупу подразумевају пре свега области: енергетике, војне индустрије и транспорта (17). О томе до које мере сежу нови стратешки концепти САД и њених савезника у приближавању Балкана евроатлантском политичком простору, говоре и планови ове велесиле и појединих чланица ЕУ да се балкански регион у одређеној мери повеже са Ширим црноморским простором (Wider Black Sea Region) кроз различите концепте интегративних миксева међу којима предњачи до скора непопуларни БСЕЦ – Организација за црноморску економску сарадњу (BSEC – Organization for Black Sea Economic Cooperation). Ова организација откада је основана 1992. године, није била препозната од стране ЕУ и САД као релевантан механизам за решавање многих проблема у тзв. „незбринутом региону“. Тек након што се Турска која је иначе иницијатор овог пројекта и дугогодишњи савезник САД, па и чланица НАТО-а, уморила од константног одбијања ЕУ да је „прими под своје окриље“ и постепено окренула ка својим источним суседима, пре свих Русији и Ирану, САД и поједине европске земље почињу да промовишу значај ове организације. На ово се надовезује још један значајан аспект геополитичке анализе. Наиме, Турска за ЕУ и САД представља кључну државу, посматрајући ситуацију са аспекта геополитике енергената. Два једина енергетска коридора која за сада заобилазе Русију на путу од Каспија до Медитерана, налазе се управо у Турској. У питању су БТЦ (Баку–Тбилиси–Чејхан) и БТЕ (Баку–Тбилиси–Ерзерум) енергетески правци. У вишедимензионалном приступу, САД и ЕУ, уједно теже да „задрже Турску под својим окриљем“ подржавајући њене регионалне планове, док са друге стране приближавају Турску Балкану, желећи да обједине два региона у један панрегионални концепт, који би у будућности био целокупно евроатлантског карактера, и који би се, уколико се за то јави потреба, могао без већих препрека изоловати од руског утицаја (18). У том смислу не чуди чињеница да последња администрација САД, Фондација „Џорџ Маршал“ и још неке немачке фондације увелико раде на окупљању широке академске јавности и организовању бројних семинара, како би се институционализовао идентитет црноморског региона. Овакве активности, тврде одређени аутори, говоре не само о академском прихватању концепта, већ и о политичким аспирацијама. Како примећује Сванте Корнел (Swante Cornell), концептуализација ширег Црноморског региона омогућава инклузију широког опсега безбедносних мера – од енергетског снабдевања, преко организованог криминала, до одмрзавања конфликата у Молдавији и Кавказу. Исти аутор закључује, „много важније, ово није само инвенција, већ нешто што рефлектује ововремену реалност, конзистентну са променама европског безбедносног окружења“ (19). Судећи по томе да и Русија има сопствене планове за изградњу панрегионалне безбедносне заједнице, и да све више ради на јачању партнерства са Турском и Ираном, јасно је да ЕУ и САД очеукују бројни изазови на овом путу. Управо због тога, „нови концепт“ у приступу Балкану и посебно Западном Балкану, јавља се као неизбежан. Алић напомиње да је ЕУ управо због ових дешавања своје појединачне канцеларије у земљама Балкана, заменила једном канцеларијом која сад делује на нивоу читавог регоина (20). Овоме се може додати и то да је на помолу „нови стратешки приступ НАТО-а Западном Балкану“ (21). У оквиру извештаја који је израдио ЕКЕМ, под називом НАТО и Западни Балкан – Нови стратешки концепт, стари изазови (NATO and the Western Balkans – New Strategic Concept, Old Challenges), позицији Србије у оквиру односа НАТО-Западни Балкан придаје се посебан значај. У извештају се наводи да је став Србије према НАТО интеграцијама веома јасан и да Србија не одустаје од своје садашње позиције. Међутим, такође се истиче да слање војних представника Републике Србије у НАТО представништва и поновно отварање Заједничке канцеларије НАТО-Министарство одрбане Републике Србије 2010. године (након што је била затворена по проглашењу независности Косова и Метохије) за НАТО представља позитиван знак (22).

Враћајући ниво анализе на енергетски сектор и на позицију Србије у свему, може се закључити да су претпоставке о томе да Јужни ток може бити „нападнут управо у Србији“ (23), у одређеној мери оправдане. Она (Србија) за све актере у окружењу представља посебан изазов. За САД, као што се може уочити, она се појављује у улози централне фигуре у „новом покушају да се изгради енергетска стабилност региона“. За ЕУ, она представља потенцијалног партнера који поседује значајну географску позицију на Балканском полуострву, који при том није ни њена чланица, а ни саставни део НАТО-а. За Турску, Србија је и политички изазов, и геополитичка мета, али и шанса да се Турска после дуго времена поново, само сада у амбијентално одговарајућем маниру, поново појави као регионална сила, уколико успе да одржи избалансиран однос са свим осталим кључним актерима заинтересованим за овај простор од стратешког значаја. За Русију, Србија представља кључног стратешког партнера. Тај однос са Србијом, Русија за сада жели да одржи.

Узимајући у обзир укупне геополитичке реконфигурације од Блиског Истока, преко Кавказа и Балкана све до Европе, интересантно је приметити да коментари, како домаће, тако и међународне академске и посебно политичке јавности о неквалитетности руско-балканских и посебно руско-српских енергетских односа корелирају са напорима евроатлантске заједнице да се активније укључи у изградњу балканске енергетске безбедности. Тачније, како реализација руских енергетских агенди одмиче, тако настојања различитих фактора да се она макар одложи, ако не и онеспособи, постају све израженија.

Отпорност Јужног тока

О томе да ли је на делу „напад на Јужни ток читавим фронтом“ или се једноставно ради о ревизији неквалитетног уговора који је тек сада дошао на дневни ред српских политичара, остаје отворено питање. Одговор на њега није могуће дати, јер без постојања јасне државне стратегије, није могуће анализирати актуелну ситуацију или пројектовати квалитет донешених ад хоц стратегијских одлука које су већ у великој мери одредиле правац и квалитет изградње енергетске безбедности Републике Србије. Доношење националне енергетске стратегије значајно би појаснило ситуацију.

Са друге стране, оно што се може констатовати када је реч о потенцијалној угрожености реализације било ког од два кључна паневропска пројекта (Јужни ток и Набуко), јесте њихова премоћ над другим, посебно унутаррегионалним плановима. У том смислу Костас Ифантис (Kostas Ifantis) и Теодор Тсакирис (Theodor Tsakiris) објашњавају да су још 2003. године постојале намере да се на балканском простору изгради интрарегионална гасна мрежа, која би била финансирана од стране држава региона – Грчке и Турске. Грчки енергетски гигант ДЕПА и турска компанија Ботас су лансирале идеју о изградњи тзв. Западнобалканског гасног прстена (Western Balkans Gas Ring Project). План је подразумевао конструкцију неколико гасних интерконектора малог и средњег капацитета, који би били снабдевани из каспијских депозита помоћу гасовода ИТГИ. 2003. године ДЕПА, Ботас и државне компаније земаља Западног Балкана, потписале су Меморандум о разумевању. Међутим, даље од тога се није одмакло. Као разлози за напуштање ове идеје наводе се: недовољна потражња за гасом држава региона (судећи по томе да је угаљ имао и још увек има примат у регионалном енергетском миксу, иако се процес гасификације полако спроводи) и несигурност приступа каспијским залихама (проблем са којим се поред ИТГИ суочава и Набуко). На крају су ДЕПА и Ботас одустале од пројекта у целини и придружиле се финансијски исплативијим и национално релевантнијим пројектима.

Поред Западнобалканског гасног прстена, постојале су још две идеје за балканско интрарегионално енергетско повезивање: Транс-јадрански плиновод (Trans Adriatic Pipeline – TAP) и његов евентуални продужетак – Јонско-јадрански плиновод (Ionian-Adriatic Pipeline – IAP). Први је предвиђао пренос каспијских и иранских енергетских деопозита преко Турске, Албаније и Грчке, до Италије и Швајцарске. Након презентације овог пројекта, убрзо је реанимирана идеја о Западнобалканском гасном прстену и иницијални пројекат надограђен је трасом од Албаније ка Црној Гори, Хрватској и Словенији. Међутим, и овај план, као и пројекат Јонско-јадранског плиновода поништен је најавом изградње терминала за течни природни гас у Хрватској, на Крку, али основни проблем је што су се сви ови пројекти сматрали директном конкуренцијом ИТГИ и Набуко пројектима, које планира ЕУ. Такође, напомињу Ифантис и Тсакирис, интензивна кампања пројекта Јужни ток учинила је да они дефинитивно постану неоствариви (24).

Узимајући у обзир све наведено у оквиру ове кратке анализе, може се закључити да Јужни ток и Набуко за сада остају кључни паневропски енергетски пројекти. Међутим, два аутора напомињу да Јужни ток поседује предност над Набуком, посебно након што му се прикључио и француски ЕДФ, те је он тиме привукао много више држава од свог конкурента (25). За Републику Србију и остале транзитне земље, без обзира којем енергетском ланцу се приклањају, од суштинске важности јесте постојање јасне, званичне стратегије развоја енергетског сектора, са посебним освртом на перспективу националане енергетске безбедности. Како Србија још увек нема званичну државну енергетску стратегију, бојазан да би поједине стратегијске одлуке могле лако бити промењене са променом политичке власти у земљи, свакако подгрева сумње оних који сматрају да се пројекти какав је Јужни ток, могу на неки начин саботирати. Усвајање државне стратегије у сектору енергетике, онемогућило би доношење исхитрених и нејасних ад хоц одлука, а поједина питања могла би, као у Бугарској, у том контексту бити решавана путем референдума. За сада, званична понуда Вашингтона и Брисела о придруживању западнобалканских земаља Набуко-у није стигла, па тако укупан енергетски пакет Јужни ток, са свим својим недостацима, остаје једини конкретан пројекат који Србију укључује у панрегионалне енергетске структуре. У том смислу, уколико Јужни ток заиста јесте у опасности, онда се и енергетска безбедност Србије налази под знаком питања. Односно, степен енергетске безбедности, без пакета Јужни ток, вратио би се на стање пре потписивања овог споразума, а то би значило поновно преиспитивање стратешких солуција, при чему би став руске стране сасвим сигурно био знатно другачији од садашњег. При томе треба узети у обзир да је Русија једна од великих енергетских сила и да не само транзитне земље, већ и читав европски континент, тренутно, у великој мери зависе од њених енергената.

Аутор: Марко Фијовић, студент докторских студија Факултета безбедности

извор: Балкан магазин


(1) Филимонова, А., „Припрема се удар на Јужни Ток“, Балкан Магазин (он-лине), 11. феб. 2011., преузето са:http://www.balkanmagazin.net/kolumna/energija/priprema_se_udar_na_juzni_tok.xhtml28/03/2011

(2) Мишковић, В., „Тајни план за рушење Јужног тока“, Центар за развој међународне сарадње, 11. март 2011, преузето са: http://crms.org.rs/tajni-plan-za-rusenje-juznog-toka/ 28/03/2011

(3) Тсакирис, Т., Ифантис, К., „Сецуре гас супплиес wилл емпоwер Балкан интегратион”, ТрансЦонфлицт, 2010, преузето са:http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011

(4) „Јужни ток интерес ЕУ и Русије“, Бета, 23. март 2011., преузето са:http://www.beta.rs/?tip=article&kategorija=ekonomija&ida=2479064&id=&ime= 29/03/2011

(5) „Приватизација мимо закона и памети“, интервју са Миланом Ковачевићем, Бизнис, 5. авг 2008., преузето са: http://www.emportal.rs/vesti/srbija/58584.html 28/03/2011

(6) Савковић, М., „Да ли је Србија енергетски безбедна?“, Безбедност Западног Балкана, бр. 4, јан-мар. 2007, Центар за цивилно-војне односе/Београдска школа за студије безбедности, Београд, 2007., стр. 34.

(7) Љиљан.ба (он-лине), „НИС жели проширити посао у региону и у Ираку“, 5. јан. 2011. преузето са: http://www.ljiljan.ba/b s/vijesti/nis-%C5%BEeli-pro-iriti-posao-u-regionu-i-u-iraku 28/03/2011

(8) Наведено према: Филимонова, А., „Припрема се удар на Јужни Ток“, Балкан Магазин (он-лине), 11. феб. 2011., са:http://www.balkanmagazin.net/kolumna/energija/priprema_se_udar_na_juzni_tok.xhtml 28/03/2011

(9) Петровић, Ј., „Комшије погурале Јужни Ток“, Политика (он-лине), 22. јул 2010., преузето са:

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Komsije-pogurale-Juzni-tok.lt.html28/03/2011

(10) Cornel Ciurea, „Black Sea Region – Continuity or geopolitical change“, Moldova’s Forreign Policy Statewatch, Issue 7., Institute for Development and Social Initiatives “Viitorul”, 2010, p. 2.

(11) Tsakiris, T., Ifantis, K., „Secure gas supplies will empower Balkan integration”, TransConflict, 2010, преузето са:http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011

(12) Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension, CSIS-EKEM Policy Report, Policy Report Three, September 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010., p. 5.

(13) Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension, CSIS-EKEM Policy Report, Policy Report Three, September 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010., p. 8.

(14) Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension, CSIS-EKEM Policy Report, Policy Report Three, September 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010., p. 9.

(15) У питању је чувени амерчки стратег спољне политике, Збигњев Бжежински.

(16) Re-linking the Western Balkans: The transportation dimension, Policy Paper, February 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010.

(17) „Србија бојкотује самит САД-Балкан“, Смедиа, 2011., преузето са:http://smedia.hr/vesti/vest/59419/Bojkot-samita-Srbija-Balkan-Tomas-Kantrimen-Danas-Srbija-bojkotuje-samit-SAD-Balkan.html 29/03/2011

(18) Engdahl, W.F., Full Spectrum Dominance: The Geopolitical Agenda Behind Washington’s Global Military Buildup, 2008., preuzeto sa:www.engdahl.oligeopolitics.net 05/01/2010

(19) Cornell, S., Jonsson, A., Nilsson, N., Häggström, P.: The Wider Blask Sea Region: An emerging Hub in European Security, Silk Road Paper, Dec. 2006., Central Asia-Caucasus Institute & Silk Road Studies Program – A Joint Transatlantic Research and Policy Center Johns Hopkins University-SAIS, Washington, D.C. 20036 Uppsala University, Upssala, Sweden, 2006., p. 19.

(20) Alic, A.: Turkey’s Growing Influence in the Balkans, ISA Intel, 2010., preuzeto sa: http://oilprice.com/Geo-Politics/Europe/Turkeys-Growing-Influence-in-the-Balkans.html 29/12/2010

(21) “NATO and the Western Balkans – New Strategic Concept, Old Challenges“, Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Athens Working Group: Transforming the Balkans, Athens, November 2010., p. 3.

(22) “NATO and the Western Balkans – New Strategic Concept, Old Challenges“, Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Athens Working Group: Transforming the Balkans, Athens, November 2010., p. 13.

(23) Гајић, С., „Шест разлога зашто ће Запад напасти Јужни ток баш у Србији“, Информациони центар „Коментар“, 18 нов. 2010, преузето са:http://www.komentar.rs/1181/geopolitika/sest-razloga-zasto-ce-zapad-juzni-tok-napasti-bas-u-srbiji/ 29/03/2011

(24) Tsakiris, T., Ifantis, K., „Secure gas supplies will empower Balkan integration”, TransConflict, 2010, преузето са:http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011

(25) Tsakiris, T., Ifantis, K., „Secure gas supplies will empower Balkan integration”, TransConflict, 2010, преузето са:http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011

Sorry, the comment form is closed at this time.