окт 172011
 

У дневном листу „Данас“ објављен је „серијал“ текстова посвећених злонамерној интерпретацији руске улоге у Србији после 5. октобра 2000. године, као и везама ДСС-а, СРС-а и СНС-а са Москвом. О каквим је то руским шпијунима реч?

Када је у јесен 1998. године – тада се над Србијом већ надвила опасност од НАТО агресије – због „ширења страха и дефетизма“ накратко забрањен „Данас“, био сам веома љут. И онда ми је сметало што је та новина свој борбени опозициони став према тадашњем режиму неретко мешала са антисрпским деловањем, али ипак ми је деловало да се радило о гушењу медијских слобода, а не о оправданом сузбијању пропаганде оних који су се спремали да на нас насрну како би нам, за почетак, отели Косово и Метохију. Сада када се примиче једанаестогодишњица од петооктобарских промена, добио сам још један повод да се сетим тог времена, и конкретно улоге листа „Данас“, те да размислим о томе колико сам грешио када сам осуђивао оно што би свака озбиљна држава, укључујући и оне што се диче владавином права, урадила са медијским гласноговорницима очекиваног агресора.

НАТО ОРКЕСТАР

У викенд издању споменутих новина од 1-2. октобра ове године, „дарован“ нам је текст „Црвени оркестар у руском дому“. Из њега смо „сазнали“ да су наши патриотски и према Русији пријатељски настројени политичари „јако добро плаћени за такав посао“, односно да су пуки лобисти Москве. Уз то, „расветљена“ нам је и позадина атентата на Ђинђића. Како нам је поручено: иза његовог убиства по свему судећи стајали су Руси. И то није све. Обавештени смо и да је ДСС водио енергетску политику земље углавном у интересу Русије, а да је наша војска, чак и после двехиљадите године, бар посредно, дуго била под командом Москве. Њу је водио некакав „Црвени оркестар“, који је – како се тврди – био потчињен „великој и моћној руској армији и руској апаратури“.

Текст који врви таквим „епохалним“ сазнањима свакако би морао да буде заснован на релевантним изворима. Но, није. Не ради се о резултатима посвећеног истраживачког рада, већ о опањкавању карактеристичном за најнижи ниво жуте штампе. Препричана су наклапања анонимних чланова и сарадника Владе Зорана Ђинђића, а само један од њих је именован. То је, наравно, Беба Поповић. Међутим, чак се ни он није поверио ауторки текста, већ је она „ископала“ оно што је дотични рекао за документарац „Пешчаника“.

Тако је започео „Данас серијал“: „Ако је Србија, како кажу ,патриотски’ кругови, пуна западних шпијуна – ко ради за Русе?“ Међутим, тресла се гора, а родио се миш. У комбинацију је ускочио Чедомир Јовановић, који нас је 4. октобра – уместо да проговори о рачунима са Американцима у које је боље упућен – почастио текстом: „Хоћемо чисте рачуне с Москвом“. У њему је поновио, од силне употребе већ излизане, своје ставове на дотичну тему. У међувремену је 3. октобра, као део серијала, објављен чланак још једне новинарке „Данас“-а: „Москва их подржава, и то бесплатно“. Колико је тај наслов баналан, толико је и испразан текст који стоји испод њега.

Као да је то нека тајна, речено нам је да „Демократска странка Србије, Српска напредна странка и Српска радикална странка, … са сличним организацијама у Русији имају тесне везе, званичне споразуме о сарадњи и идеолошка пријатељства“. Необично је да у „Данас“-у не знају да то није издаја „западних вредности“, те да вероватно ближе односе од било које српске партије са владајућом „Јединственом Русијом“ има, примера ради, Хришћанско-демократска унија немачке канцеларке Ангеле Меркел. А неозбиљно је што ауторка споменутог текста – као што је обавештена да са Јединственом Русијом сарађују ДСС и СНС – не зна да је данас „стратешки партнер“ Српске радикалне странке мања владајућа партија Русије – Праведна Русија. Уместо тога прича нам о ономе што је било у првом плану током деведесетих година, тј. о везама СРС-а са руским комунистима и странком контроверзног Жириновског.

УБОЈИТЕ ПРЕДРАСУДЕ

Занимљивији су од тог и других текстова из „серијала“ коментари читалаца. Ни они нису оригинални, али бар одражавају ставове о Русији и руско-српским везама мањинског, али не небитног дела српске јавности. Док у садржај првог текста објављеног у серијалу вероватно не верује ни његов инспиратор, не тако мало грађана Србије искрено мисли да нам Руси „никада нису помогли“. Ту се не ради о професионалним србомрсцима и русофобима (што обично иде у пакету), већ о људима који су подлегли антируској индоктринацији која је са већим или мањим интензитетом била део југословенске државне политике од  1948. године, па до пред сам распад СФРЈ, а током деведесетих година преузета је од медија и невладиног сектора контролисаног од стране Вашингтона.

Како је рекао један аустријски писац: „Могуће је побити убеђења, али не и предрасуде“. Или бар није могуће то постићи на рационалан начин, тако да хипнотисанима мало значи и по сто пута понављати да је Русија због Србије ушла у Први светски рат онда када јој то није одговарало, те да је Николај ИИ претњом да ће његова Царевина иступити из рата натерао западне савезнике да 1915-1916. године евакуишу српску војску из Албаније уместо да је, као што су намеравали, оставе да тамо поумире од глади.

На срећу, већина Срба ипак зна да су нам Руси тада, као и још много пута, прискочили у помоћ. Наравно, то не значи да нас генерално више воле  него себе, и да би требало да наше интересе ставе испред својих, као што неретко ирационално помишљамо. Па ни да нас понекада – уосталом као и ми њих – нису изневерили. Но, вратимо се „Данас“-овом серијалу, али не његовом мало таблоидном, а мало шупљем садржају – којим смо се довољно бавили – већ разлозима за појављивање таквог јефтино малициозног штива. Ипак пре тога, без жеље да полемишем са оним што ни то не заслужује, само реч-две о убиству Ђинђића. Нису њега на власт довели Руси, па да се љуте што их је, евентуално, изневерио, те да му се због тога свете. Уз то – с обзиром на посебне везе које без обзира на неретка међусобна неслагања има са Берлином – Кремљу у Србији много више боду очи амерички лакеји него што су му сметали примарно пронемачки евроатлантисти. Па, ко жели да истражује (гео)политичку позадину Ђинђићевог убиства, нека пође од изјава и интервјуа које је он дао пред фатални атентат, из којих – пошто се суочио са његовим „пријатељством“ према Србима из позиције некога ко је држао национално кормило – нескривено исијава гневна разочараност у Запад.

ЕУ-ЈАЧИ ТЛАЧИ

Натовци нам већ две деценије причају бајке о „европским вредностима“, односно да нам „западни пријатељи“ желе добро, а да ми страдамо због политике коју воде српске националистичке снаге. Међутим, сада ни окорели петоколонаши – ако нису баш пали на тако ниске гране као један наш, током деведесетих релевантни политичар, који сада изиграва „луду Насту“ и трабуња да су Срби напали НАТО на северу Косова – не могу да нам поруче да због „европских вредности“ и људских права скопчаних са њима, треба да се одрекнемо и дела Јужне покрајине где грађани желе да остану у саставу Србије. И слепима је јасно о чему се ради, зато нам и евроентузијасти стално говоре – јачи намеће оно што жели, тако је увек било.

Са пуцњима НАТО солдатеске у ненаоружане српске цивиле на Јарињу, бар привремено, бајке о „европским вредностима“ гурнуте су у други план. Али, у стару мешину сипано је ново вино, па се вашингтонско-бриселски задаци у циљу коначног решења српског питања обављају на модификовани начин. Сада нам се поручује: шут се са рогатим не бије, макар рогати био зао, а шут у праву, те да је боље ђаволу дати мањи, ма колико крвави данак, него да нам он изнуди већи. При томе се лажима замагљује чињеница да се време променило и ако сами не дамо оно што се од нас тражи, више ни Американцима није лако да нам то отму. Као и да они никада неће стати ако их не зауставимо.

Друга страна медаље исковане од лажног злата је да нам се поручује, како би били потпуно обесхрабрени, да нам са друге стране нико неће прискочити у помоћ. Руси су, наводно, још горе зло од Американаца, па ако се на њих ослонимо само чекају прилику да нас тлаче у стаљинистичком духу. Друга варијанта те црне пропаганде је да је свако уздање у Русе илузорно, јер нам – како гласи већ поменута флоскула – никада  нису помогли. Значи, сада када акценат више не могу да ставе на шаргарепу, самозвани другосрбијанци посредно оправдавају западни штап, и тврде: у понижењу и контролисаном самосакаћењу је спас. Европа ће наше ране једног дана ипак позлатити, док ће нам свака руска помоћ пресести!

То је позадина хистеричне кампање која се сада води против Русије и српских патриотских снага, а чији је део тек објављени „Данас серијал“. Она је одраз немоћи оних који виде да се сада, не тако давно огромна подршка грађана Србије уласку у ЕУ, убрзано топи (испод је 50 посто са тенденцијом даљег пада), док упоредо јачају народне жеље да се коначно окренемо правој, а не реторичкој сарадњи са пријатељским државама, тј. пре свега са Руском Федерацијом.

ТОМАХАВК ШТАМПА

Друго питање је зашто се серијал типа „Данас“-овог није појавио у утицајнијим прозападним медијима? Ствар је у томе да чак иако америчка и сличне амбасаде на томе инсистирају, жути опортунисти у предизборном периоду нису спремни да отворено пливају против струје већинског јавног мњења. Нису ради да своје фотеље ставе иза евроатлантске идеологије, што не значи да јој се неће посветити ако опет успеју да обману народ. Другачије ствари стоје са политичарима из редова ЛДП-а и са НАТО невладиним јуришницима, односно медијским бојовницима, који ни из маркетиншких разлога не могу да се дистанцирају од најагресивнијег вида евроатлантизма. Како народ каже – свака крпа нађе закрпу. Отуда, њихов екстремизам може да буде користан за мобилизацију неколико процената грађана Србије сличних, у суштини тоталитарних, опредељења као што су њихова. То је суштина антируског серијала објављеног у „независном“ „Данас“-у.

Ипак – у прилог њихове одбране – чини ми се да „Данас“-ови и други новинари који пласирају сличне дезинформације, иако не верују у већи део онога што пишу, сматрају да сви у Србији раде за некога са стране. Можда се руководе речима Џозефа Чемберлена, британског министра колонија са почетка 20 века: „Време малих нација је одавно прошло. Наступило је време империја“. И у складу са тим покреће их накарадна идеја да је патриотизам мртав, а једино лична корист жива, те да стога и свако ко заступа другачији став од евроатлантског има неког другог иностраног газду.

Један руски новинар својевремено је написао: „Пристојни политичари су као и пристојне жене. Први одржавају односе са страним партнерима из убеђења, а друге су у вези због љубави. Међутим, ни у прво, ни у друго, не верују они и оне које плаћају за политичке, медијске и сексуалне услуге. Налазе се у психолошки разумљивој заблуди да је цео свет налик њима“.

 

Sorry, the comment form is closed at this time.