дец 292014
 

Kада се Русија умешала у сиријску кризу и помогла спасавању Асада од исламиста удружених са Западом, било је питање времена кад ће на дневни ред доћи и Путин. Вашингтонске стратеге је највише забринула могућност да преко енергетског пакта дође до стратешког савеза Берлина и Москве.
Спој немачке технологије и организације, са земљом која има највећу површину, огромне енергетске ресурсе и нуклеарне арсенале, у перспективи би могао постати геополитички конкурент на евроазијском пространству. Пре свега, он би довео до слабљења америчке контроле над Немачком и ЕУ, што је превелик изазов за америчку глобалну доминацију.

Украјина и оно што се тамо десило од фебруара, јесте стратешки корак ка одвајању Немачке од Русије, са перспективом њиховог конфронтирања, што се и остварује последњих месеци. Немачко-руски односи су од партнерских за кратко време постали хладноратовски. Пучем у Kијеву којим је на власт дошла проамерички оријентисана екстремна десница неоконзервативни „револуционари“ из Вашингтона успели су да једним ударцем убију три муве, да преузму контролу над Украјином и енергетским комуникацијама, да из Kијева елиминишу руски и немачки утицај, који би у кооперацији могао бити опасан ривал и да створе услове за конфронтацију Немачке и Русије. Украјинска криза је показала да САД диктирају темпо и намећу промене, а да јој је једини геополитички ривал на европском простору Русија. Немачка (као и ЕУ) јесу што се често каже економски џин и (гео)политички патуљак који нема аутономну спољну политику. Русија, иако погођена санкцијама и великим падом вредности рубље, и даље је аутономан и виталан геополитички играч. Стога је америчка стратегија сада да стабилизује позиције у Украјини и на истоку, и да што више ослаби позицију Kремља.

Ту наступа стратешка одлука о „промени режима“ (региме цханге) у Москви. Од када је лансирана глобална кампања у којој је главни негативац Русија, а Путин лично дискредитован у западним, а нарочито у англосаксонским медијима, постало је јасно да је покренут комплексан механизам који се бави само једним питањем – како сменити Путина. То значи да је на том послу ангажовано хиљаде професионалаца са великим буџетом и јасним циљевима. У том контексту може се разумети и то колико је те кругове иритирала војна параде приликом посете Путина Београду.

На који начин ће се водити битка за смену Путина? Па врло слично ономе како је ишла стратегија слабљења и смене Милошевићевог режима током деведесетих. Прво се лидер медијски провуче кроз блато, да би му се снизио рејтинг или да би почео да прави грешке. Затим се кроз санкције, пад вредности валуте и друге економске невоље појачава незадовољство становништва, а нарочито елите. Kада власт изгуби упориште у елити, а нарочито у економској и културној, она постаје несигурна или агресивна. Затим се активно помаже формирање опозиционог фронта и медија који би водили дуготрајну кампању против власти. Опозиција не мора нужно да долази из политичке сфере – она се формира и из студентских, синдикалних, медијских и других утицајних кругова. Протести и динамика настанка опозиционог покрета могу да крену из неуобичајених ситуација. Негде је то протест синдиката, другде еколошки протест, а на трећем месту конфликт око верског или моралног питања.

Но, омиљена стратегија слабљења режима, која јесте универзална, јесте кампања откривања корупције, непотизма у врху власти. Милошевића је слабило то што су се због рата и санкција неколицина људи изузетно обогатили, да му је жена формирала странку којој је предао добар део власти и да су му деца бахата и размажена. Ове чињенице су биле познате јавности и утицале на компромитацију режима. Стога ће стратегија слабљења Путина бити највероватније кампања откривања корупције у врху власти и оних који су блиски Путину. У времену када је стандард већине у паду, а многи долазе до ивице сиромаштва, поразно делују по ауторитет власти обзнањени примери велике корупције и бахаћења богатством функционера власти. Људима теже пада велика и очита неправда него саме невоље и пад стандарда у тренуцима кризе или рата. Ако најсиромашнији буду поднели највећи терет кризе и санкција, а при томе виде примере корупције, веће социјалне неправде и раслојавања, они ће окренути леђа властима и постаће политички апатични или антирежимски настројени.

Овде се крије и одговор на питање шта може Путин предузети да стабилизује своју позицију у моменту кад Русија трпи огромне губитке. Ако би се невоље и штете које трпи земља равноправније расподелиле на богате и сиромашне, ако би се повела оштрија и доследнија битка против велике корупције, као и против одлива капитала из земље или опорезовао луксуз, то би властима у Kремљу донело подршку грађана. Ако се то не учини, а економске невоље узму маха, или пак се обнови рат на границама Русије, власт ће имати мањи ауторитет и снагу. У оваквим ситуацијама као принцип важи она наша народна „правда држи земљу и градове“.

Да ли ће Запад успети да промени власт у Москви? За сада се чини да је Путин у солидној позицији, јер има огромну подршку јавности за оно што чини. Но, постојећи притисци ће се наставити и нови велики сукоби су на видику. Неки западни аналитичари верују, или се пак надају, да би за неколико година, а можда баш на стогодишњицу октобарске револуције, могли имати нову руску револуцију. Но, како смо рекли – све заправо зависи од Путина и његовог окружења.

Sorry, the comment form is closed at this time.