јун 022015
 

Очигледно је да ситуација у којој у Украјини имамо проамеричку власт у Кијеву и проруску „крајину“ на истоку, за сада без јасног победника. Превратом у фебруару прошле године, Америка је остварила значајан геополитички преокрет и преузела контролу над Кијевом, у коме су значајне акције до тада имали и Руси и Немци. Касније је дошло до сукоба на истоку земље и до стварања неке врсте „републике руске“ у Доњецку и Луганску.

Криза око Украјине је донела и санкције Русији и контрасанкције Русије, које су погодиле европску, а пре свега немачку привреду. Штета од санкција и пада цена нафте, која је исто тако инструмент притиска на Русију, нанеле су значајну штету Русији, али је много више претрпела немачка привредна машинерија. Тако је Америка успела да једним ударцем убије неколико мува: да преузме контролу над Украјином, да понизи Русију и нанесе јој штету, да спречи немачко-руски стратешки савез, да ослаби Немачку и њену позицију у ЕУ, и да створи ново велико и опасно геополитичко жариште, које може да се користи у будућности. Прошле године је, барем у првој половини, деловало да је у „игри око Кијева“ Америка изашла као победник.

Како је време пролазило, ризик по „национални интерес“ САД је почињао да добија значајне размере и да у будућности анулира стратешке користи од још једне „обојене револуције“ у изведби неоконса. Проруске снаге на истоку земље су успеле да се одбране и да нанесу озбиљне губитке војсци под контролом Кијева. То је појачало унутрашњу кризу у овој, ресурсима богатој, великој земљи, у којој одавно царују корупција и криминал као нигде у Европи. Осим тога, форсирање санкција према Русији је довело и до тихе побуне у ЕУ, а пре свега у Немачкој. То је довело и Меркелову у жалосну позицију да даје противречне изјаве и да у једном моменту звучи антируски, а у другом, проруски. Наравно, како Немачка од Другог светског рата реално нема самосталну спољну политику, морала се и на штету својих виталних интереса приволети геополитичкој линији Брисела (а то значи и Вашингтона) у санкцијама према Русији.

Но, иако је Америка успела врло лако да пацификује отпоре у Европи, они нису нестали, већ као и све потиснуто, гомилају се и могу лако експлодирати на другој страни. Код америчких аналитичара је одмах примећен раст антиамеричког расположења, не само на екстремно политичким половима, већ и у пословној заједници која има огроман утицај на политичку класу ЕУ. Исто тако се чују, додуше, за сада само на десници, попут Марин ле Пен, проруске и пропутиновске изјаве. Разумнији кругови у Вашингтону сматрају да их неоконси, попут Нуландове, непотребно конфронтирају са Русијом, па и пословним интересима Немачке, што може довести и до јачег приближавања ове две земље у будућности. А како је познато, савез Берлина и Москве је увек код Англосаксонаца виђен као највећа опасност.

Друга, а можда и још важнија последица сукоба Запада и Русије око Украјине, јесте антиамеричко расположење у Русији, које неки описују и као „буђење руског медведа“. До сада је руска елита била у великој мери прозападно усмерена, па чак и они који су сматрани тврдом линијом, нису имали радикално другачије позиције. Данас је то другачије – санкције и кампања против Русије су довеле до тога да се ова огромна земља окреће на друге стране, пре свега, према Кини. Енергетски споразум са кинеском државом, после блокаде Јужног тока и кризе у Украјини, само је сегмент нове „источне политике“ Кремља. Наравно, Кина, као доминатнији економски партнер и као онај који „користи прилику“, жели јаку економску интеграцију са суседом, који јој може донети виталне енергенте и сировине, а при том не поставља тешке услове као САД или ЕУ. Савез најдинамичније привреде планете са највећом земљом на свету, која има највеће природне ресурсе, али и најновије војне технологије, забрињава политичку елиту у Вашингтону.

Стога се и посета Џона Керија Путину и Лаврову у Сочију, код озбиљнијих аналитичара, попут Патрика Смита, тумачи као признање да је Вашингтон у ћорсокаку, то јест, да његова агресивна спољна политика, коју репрезентују неоконси, доноси више штете, но користи самој Америци. Очигледно је и да су у Вашингтону порасли отпори неодговорном и олаком посезању за „обојеним револуцијама“, иако је и ово што тренутно видимо у Македонији још једна у низу (исто тако на енергетском путу руског гаса). Стога и Кери, који представља амерички естаблишмент, жели да умири Русе и да пацификује по њих „опасне процесе у Евроазији“.

Да је враг однео шалу сведочи и то да је о ризицима по америчку доминацију од могућег савеза Пекинга и Москве, али и Берлина и Москве, проговорио и глобални гуру менаџмента, Исак Адижез. Циљ америчке политике сада је да се добијена битка у Кијеву не претвори у велики геополитички пораз.

 

Sorry, the comment form is closed at this time.