сеп 172014
 

Русија и Србија, а пре свега два народа који чине њену основу, су не само духовно и језички блиски, већ су имали и сличне фазе историјског развоја. Обе су имале на почетку средњевековне државности мале кнежевине које су се ујединиле у државе а под великом „цивилизацијским озрачјем“ Византије. Обе баштине не само верске – православне традиције несталог царства, већ и политичку, законодавну и културну традицију. После процвата средњевековне државности имамо период „азијатског ропства“ који је значајан за формирање националног идентитеа ова два народа. После имамо успон државе, пре свега руске, а после и српске, али сада под озрачјем западноевропске цивилизације. Слично трауматско искуство светских ратова, комунистичких револуција и изградње „новог поретка“ на радикално антитрадицијској основи екстремног и насилног просветитељства.

Паралелно са тим је и искуство наднационалног експеримента са којим се требало идентификовати и национално и културно – у руском случају је то „совјетска нација“ а у српском „југословенство“. Искуство пропасти комунизма и као идеологије и као поретка и као система је за оба народа, а и за друге источноевропске народе врло болно и врло слично. Пораз совјетског и југословенског модела и идентитетског кода, који су били опасни експерименти, су довели до најдубље могуће кризе идентитета ових народа и њихових друштава. Трагање за новим, за оним из прошлости који би могли послужити као узори и тачке интеграције друштва је спор и болан процес, неретко са много трулих компромиса и грешака. Сродно идентитетско одређење и блиско историјско искуство – словенство, византијско православље, азијатско ропство и искуство страдања и комунизма нам дају за право да покушамо скицирати компаративну анализу кризе идентитета ова два народа.

Наднационално и национално

Често се каже да је национални идентитет осећај припадности појединца некој заједници који се дели са другим људима и у том осећају се налази и одговор „ко сам ја“ или „ко смо ми“. Дакле не само да неко себе осећа део заједнице коју називамо Руси или Срби већ и да тај осећај има садржај у томе које су то особине, обичаји, идеје и идеали које дели та заједница. Последица природног слома социјалистичког идентитетског експеримента је идентитетска конфузија па и шизофренија. Кад се «Пепељуга» пробудила из идеолошког матрикса није угледала принца који јој је објаснио ко је она и шта јој је чинити већ се нашла несигурна у себе у суровом и опустошеном крајолику око себе.

Због те и такве дубоке кризе идентитета (неко би рекао и «слома») у посткомунистичком периоду јављају се велике поделе и смутње. Већи део елите која је одрасла и формирана идејно у претходном комунистичком периоду не може да се ослободи окова идеолошке прошлости. То додуше није више ригидни идеолошки комунизам, али јесу јасни реликти идејне прошлости који су механички умекшан и формално модернизовани у новом издању „неосовјетског“ и „неојугословенског“ идентитета. Он сам по себи није толико јасан и директан као класични „узор“ али показује сличну агресију према „националном и традиционалном“. И у Србији и у Русији (што није специфичност само за ова друштва, али опет поседује одређене специфичне паралеле) је национално и националистичко у великој мери на маргини. Оно се третира као „нешто немодерно“ или пак „ризично за државу“ која јесте мултинационална али се тако и доживљава. Тако није редак случај да српске и руске вође упорно и систематски избегавају да кажу „српско“ или „руско“  и више воле да себе и своју земљу промовишу као земље европске толеранције и помодног мултикултурализма.

Национална акција и мањинска реакција

Када се разговара са припадницима српске и руске елите о овом питању – они вам најчешће неће рећи да је национализам некакво зло, али ће имати негативан став према националистима: то су „екстремисти“, „примитивци“ или „хулигани“. Поред тог базичног мање или више негативног става (од оног „то је прошлост“ па до радикалнијег „то су фашисти“) они имају и сет врло сличних аргумената о штетности ове „појаве“. Осим природне «алергије» на искрено национално и аутентично традиционално они заиста мисле да би јачањем националних осећаја или верских традиција код већинског народа дошло до реакције у виду бујања национализма па и захтева за аутономијом и сецесијом код мањинских етничких група. То би, по њима, ова осетљива друштва додатно угрозило. Ово је само на први поглед тачно – јер потискивање националне традиције већинског народа није никад био лек за фрустрације националних мањина које желе своје „аутономије“ или „државе“. Напротив ако мањинске групе виде слабост код доминантне заједнице њихови апетити за привилегијама и аутономијама ће значајно порасти.

Но додуше – тачно је да би пораст радикалнијег национализма и шовинизма довео и некаквог одговора у неким мањинским заједницама (гетоизација, национализам, исељавање и сл.). Но ту опет долазимо до суштинског питања разликовања позитивног националног осећаја и гајења националних традиција од етничке суревњивости па и мржње. Прво је позитивно и код нација и код националних мањина а друго негативно и код једних и код других. Кад је српска национална идеја била у успону она је привлачила и друге етничке заједнице да јој се приближе и да је прате на великом ослободилачком маршу кроз историју. Насупрот тога највеће бујање мањинских аспирација за аутономијама је било у времену највећег потискивања и маргинализације српског идентитета у времену титоизма.

Да видимо на примеру односа Срба и Хрвата како функционише механизам сузбијања националних осећаја и традиција. Највише на удару комунистичке и југословенске елите је био српски „национализам“ и „православље“. Иако је он био бениган у односу на хрватски и друге мањинске попут албанског он је био први а често и готово једини на удару. Како се то одразило на српско-хрватске односе, пре свега у Хрватској. Срби су преживели геноцид од стране хрватске и усташке марионетске државе НДХ и они који су преживели нису смели да много причају о томе и да то јавно обележавају јер би то „узнемирило Хрвате“ и „пробудило зле духове прошлости“. Срби су били присиљени да готово у илегали чувају памћење на своје жртве и своје националне корене и традиције да не би „иритирали Хрвате“. Многи од Срба су се због тога и изјашњавали као Југословени (облик мимикрије или покушај интеграције).

Но све то није дало очекиване резултате – првом приликом хрватски шовинизам је букнуо у Маспоку 1971. И једва био сузбијен уз велике компромисе од стране Тита. Опет наравно на штету Срба који су требали бити жртвовани ради „паралелизма“ и „баланса“. Слично се десило и у СССР-у – руски национализам и национална традиција је била потиснута (иако је руски језик и још неки елементи руске културе доживели експанзију) да би пред крај совјетског периода дошло до експлозије мањинских, етничких и верских а по правилу антируских национализама. Неки се вероватно са овом паралелом «потискивања већинског идентитета» не би сложили јер ти процеси нису били идентични – Срби нису толико доминантни по броју и по културној доминацији у Јуугославији колико су Руси били у СССР-у. Но било како било јасно је да руско и српско „жтвовање“ сопствене традиције и националне историје на олтару идеологије и наднационалног пројекта није уродило плодом и та конструкција, као и све вештачко и без јаког темеља, се срушила уз велики историјски тресак.

Традицијске бабе и постмодерне жабе

„Ослобађање“ од традиције је било на Истоку агресивно и секташко, брутално и нихилистично. Процес секуларизације је у Русији, Србији и другим источноевропским друштвима за неколико деценија прешао пут који је западноевропским друштвима трајао неколико векова. На остацима рушевина старог традиционалног поретка се покушала дићи грађевина новог модерног друштва које је у основи европско иако антикапиталистичко. Православна традиција и историјско искуство је или уништавано или прогнано на маргину друштва и друштвене свести. Но ново друштво и нови човек нису грађени на сигурним темељима искуства претходних генерација већ на идеолошком песку «просветитељског експеримента». То је створило један чудесан и чудовиштан истовремено експеримент – да се народи преко ноћи промене – да промене свој културни код, да «промене» своју историју и своју визију будућности, оно у шта верују и оно чему се диве. Успех тог, у историји нечувеног, експеримента је заправо био и осуда њега самог. Када се чинило да је социјалистичка модерна тријумфовала над источном народном традицијом, она је поткопала своје темеље и у једном моменту се читава грађевина грађена на идеолошком песку сурвала у провалију.

Традиционално друштво је било пре свега народно, традиционално и православно, хијерархијско и конзервативно. Модерно или тријумф Модерне (која није почела са комунистичким насилним експериментом) је створило грађанско, секуларно, мање или више формално егалитарно а суштински бирократско друштво. Стари руски или српски идентитетски образац у коме су кључну улогу имали православна вера, национална традиција, патријархална породица и крунисани владар је замењена секуларном (па и насилно атеистичком) републиком која је била заснована на грађанству наднационалне државе коју предводи партија која страсно верује у идеју прогреса који води ка идеалном друштву.

Традицијски образац је био хегеловска теза – комунистичка револуција (иако је то и грађанска идеологија на «мекши начин») је довела до готово потпуне антитезе традицијском поретку и традиционалном руском и српском идентитету који је био уроњен у византијску и православну традицију. Сад је наступило време у коме је могућа и синтеза али и напабирчена комбинација у којој се мешају традицијске бабе и постмодерне жабе. За сада имамо на делу само другу опцију постмодерног «микса баба и жаба».

После готово тренутне пропасти социјалистичког поретка – експеримента «модерне» – настало је доба постмодерне Русије и Србије. Као што је и постмодерна настојала да их остатака прошлих и пропалих праваца и пројеката из области културе ствара нове комбинације, који и немају амбицију да добаце до «лепоте» и «истине» коју је нудио и традиционални и модерни поредак, тако и постмодерна друштва комбинују и рекомбинују обрасце из прошлости и садашњости, домаће и стране, да би направили некакву прихватљив компромисни идентитет заједнице.

То у пракси значи да се неки елементи из прошлости која је до сада била на маргини извлаче из «ормара» и у «модерном тумачењу» користе да би се заједно са редефинисаним или трансформисаним «совјетским» или «југословенским» идентитетом направили нови постмодерни идентитет. Традиција и традицијско није више забарањено и потиснуто, али се не дешава и повратак традицији – она се користи и иструментализује и на нови начин тумачи да би могла да се уклопи у некакав замишљени постмодерни идентитет. На тај начин једни поред других «функционишу» комунистички комесари и њихове жртве или људи из прошлих времена.

Постмодерни фрагментирани идентитет омогућује не само комбиновање свега и свачега у кич варијантама већ и промену и фалсификовање историјских образаца да би се уклопили у креирани идентитетски «пачворк». Тако се «у новом читању» историје Карађорђе може представити само као борац за евопеизацију Србије, па чак и као неко ко је «започео» српске евроинтеграције. Дакле српски устаници нису пожртвовано гинули за слободу свог народа и обнову Душановог царства то јест због видовданске клетве већ да би Србију «приближили европским стандардима».

Слично се у Русији може видети Петар Велики – искључиво као први модернизатор и европеизатор Русије. Петар Велики јесте био модернизатор и европеизатор Русије, али и велики руски владар и потпуно «руски човек» који је желео да западне вештине и технологије искористи за опстанак и јачање руске империје. То не значи да је овакво «европско» тумачење потпуно нетачно већ пре да је једнострано и инструментално – издваја се оно што модерној елити «одговара», све друго се игнорише и маргинализује.

Однос према комунистичкој прошлости се исто тако редефинише не према томе у шта се верује или не, већ више на који начин она може да се уклопи у постмодерни посткомунистички али и посттрадиционални и постнационални идентитет. Комунистичка идеологија у ужем смислу је игнориасана, али су њена «постигнућа» пажљиво и опрезно валоризована и коришћена у новој епохи. Тако и у српској и у руској елити и даље постоји јака везаност за наднационалне идеологије и идентитет који избегава да традицијско и национално стави у његов центар или пак да га озбиљно валоризује. То значи да чак и ако постоји «обнова националног» или «повратак традицији» он је најчешће неискрен, површан, демагошки и инструменталан.

Стога се може говорити о неосовјетском или неотитоистичком (неојугословенском или како Англосаксонци кажу «југосфера») идентитету који се комбинује са «пажљиво изабраним и очишћеним комадима археолошке прошлости» у виду бучног и навијачког национализма који је заправо безопасан или пак традиционализма схваћеног као обичајност и фолклор који ником не значи превише. То значи да се совјетски или југословенски модел рециклирају очишћени од идеолошког комунизма и уклапају са елементима традиције која постаје «политички коректна» или се уклапају у идентитетску структуру као «туристичка атракција» која буди одређене симпатије али не може покренути и ујединити људе.

Наравно ово је упрошћен «иделатипски модел» паралелизма промена у идентитету Русије и Србије и нису значајније обрађене специфичности и разлике међу њима. Тако су на пример – политичка елита у Србији после смене Милошевића (а део тога је «одрађен» и раније) кренула путем одређеног диконтинуитета у односу на претходни «социјалистички» и «југословенски» идентитетски образац. То се није на тај начин десило у Русији иако је вероватно почетак Јелцинове ере имао у себи већи елемент дисконтинуитета са СССР-ом но почетак Милошевићеве са наслеђем СФРЈ-а. Но то је више субјективни утисак који је присутан у српској интелектуалној и политичкој елити, који и не мора бити сасвим тачан.

Но ипак чини се да је барем на симболичкој равни истина да Русија није имала такву преломну смену власти која би донела «деконструкцију социјализма» па у односу на Србију делује помало ретро (Москва делује у односу на Београд на тој симболичкој равни скоро као Минск у односу на Москву). Предност антикомунистичког дискурса дела српске политичке елите је мало јасније рашчишћавање односа са прошлости – нека врста суочавања са идеолошким настраностима социјализма и са злочинима почињеним у то име. У случају Русије једина «жртва» селективног дисконтинуитета је Стаљин – но почетак тога се десио пре више од пола века.

Слабост српског јачег нагласка на дисконтинуитету је и негирање позитивних страна социјалистичког поретка, а и конфузан однос према антифашистичкој борби у Другом светском рату. Савремени руски «национални» идентитет има велико упориште у Великом отаџбинском рату и борби против фашизма, али «очишћено» од величања вожда Стаљина и партије. Као победник из тог рециклирања историје је изашао маршал Жуков и обичан руски војник који је победио непријатеља. Са друге стране Србију спречава да има јаснији и позитиван односе према сопственој славној борби против фашизма је то што је имала и паралелан грађански рат са својим «црвеним» и «белим». Данас наследници једних и других, биолошки и идеолошки оптужују другу страну за злочине или колаборацију. Стога је «компромис» у Србији такав – да се о томе не говори много. На тај начин народ који је имао огромне жртве од фашистичке најезде и који има разлога да се тиме поноси данас «ћути» о томе, а народи који су имали фашистичке режиме или марионетске профашистичке режиме које је већина грађана подржавала покушавају да натегнуто прогласе и себе за учеснике у антифашистичкој борби.

Тако је створен савремени хибридни идентитет Србије и Русије који није ни онај из социјалистичке прошлости, али се исто тако не враћа у класични традицијски образац националне и православне културе. Очигледно је да је ово компромисна, пролазна и често накарадна комбинација елемената из ближе и даље прошлости. Ово се може назвати и синкретистичка комбинација где се често комбинују елементи који нису компатибилни или су «неквалитетни» или су толико измењени у идеолошком фото шопу да су непрепознатљиви. Но то је оно што је ова оваква посткомунистичка српска и руска елита могла, да без креативности и дубљег увида у значај и проблематику идентитетске политике, некако «искрпи».

Одређење посткомунистичка је најпрецизније – они су дошли после комунизма али је доста тога комунистичког остало у њима. Они немају неко јасно идеолошко одређење – осим да желе да буду модерни и «европски» на површан и некритички начин. У том погледу они и немају неки посебан идентитет, осим ако псеудомодернизам не узмемо као условни дентитет, па је одређење пост-комунистички заправо много истинитије но што су они који су га дали и били тога свесни. Идентитет Србије и Русије је хибридни, недовршен, флуидан, компромисан а пре свега посткомунистички. Ма како тај термин схватили он «истинито» илуструје кључне атрибуте ново-старог идентитета, то значи да садашњи идентитет није експилицитно комунистички, али је далеко од некомунистичког јер и њему егзистирају као виталне компоненте идентитетског обрасца «старог режима» (совјетског и титоистичког).

Сценарији за будућност Срба и Руса

У ком правцу ће се даље кретати идентитетска динамика у Русији и Србији? На то питање није лако одговорити. Могуће је неколико сценарија. Први би био неосекуларизам анационалних либерала који би доласком на власт (и до доминантне друштвене моћи) инсистирали на јачању и продубљивању прозападног и европског идентитета, као и на сету вредности који иду уз то. У одређеној мери и са значајним последицама по идентитет ових и источноевропских друштава то се и десило у протеклих пар деценија. Но ми говоримо овде о радикализацији овог процеса и потпуном тријумфу који не би остављао могућност за неки други сценарио. Овакав сценарио развоја је нешто реалнији у Србији, но у Русији у у којој то за сада није опција која има највише шанси за успех (у том правцу тежи идеолошка струја у Србији која себе зове «Друга Србија»). Овај сценарио би био идеалан за западњаке и за Запад који би такву опцију вероватно озбиљно логистички подржао, као што ју је и до сада на изборима а и на друге начине подржавао, финасирао и протежирао. Као последица радикалне модернизације и европеизације би се могао јавити и отпор те нека врста реалног и културног грађанског рата. Излаз из такве ситуације би могло да буде уништење једне од «зараћених страна» или пак потпуна подела на два или више заједница.

Да би смо објаснили на једном примеру какве су све опције могуће можемо се присетити најпознатијег и за светску историју пресудног случаја. Тако се јеврејска заједница пре два миленијума, под радијацијом грчко-римске културе кроз унутрашња превирања и сукобе поделила на неколико «фракција» које су се касније сасвим одвојиле – хеленизовани Јевреји су се претопили у припаднике грчко-римске цивилизације, јеврејски традиционалисти предвођени фарисејима су постали данашњи Јевреји, а верски покрет јеврејских следбеника Исуса Христа се утопио у Хришћански свет.

Друга опција је опстанак оваквог (или сличног) провизорног хибридног идентитета у коме паралелно егзистира и модерно и предмодерно и постмодерно, исто тако и традиционално и западно једно поред другог у каквом-таквом суживоту. То не делује реално на дужи рок јер је он «хемијски нестабилан». Очигледно је да ће овакав «балансирајући» хибрид или културолошки мутант бити опција постојеће елите и она га не би мењала осим у радикално промењеним условима (рат, тешка криза или друштвени колапс). Тада се често прелази на следећу опцију за коју се верује да има више шансе за опстанак у тешким искушењеима и изазовима. То је нешто што подсећа на понашање Стаљина у смислу повратку традицји и његовог партијског врха у моменту угрожености од Немачке инвазије.

Трећа опција би био «неотрадицијски» идентитет који би био неки нови хибридни идентитет који би другачије комбиновао обрасце из прошлих епоха, са нагласком на идеолошки виђену традицију и историју ових народа. То би био неки облик реправославизације идентитета налин на нечему што се дешава у Израелу или пак у неким исламским друштвима која се мање или више «реисламизују». То би вероватно био модел идентитета који би промовисали јастребови и политика која би израсла на подршци «националним вредностима» и борби против оних који их угрожавају. Такву врсту хибридног неотрадиционализма су у нашем примеру из јеврејске историје чинили Фарисеји (и њихова екстремна струја Зилоти).

Четврти сценарио није лако дефинисати јер би она била креативна синтеза оног позитивног из предмодерног, модерног и постмодерног «културолошког слоја» садашњег националног идентитета. То подразумева један елемент – заиста добијања новог квалитета у правој комбинацији елемената и у њиховој синергији. Велике историјске синтезе се наравно дешавају ретко и статистички је мала шанса да се десе. Шта значи велика историјска синтеза – чист пример тога је појава хришћанства – она је направила креативан спој библијске традиције са грчком културом и римском државном традицијом у чиме се дошло до нечег квалитативно новог у историји.

Стваралачка синтеза оног квалитетног и духовног из сопствене традиције и позитивно из глобално доминантне културе подразумева да се до тога дође кроз духовно сазревање елите или стварање нове елите, а никако рационалном и прагматичном комбинаториком која би требало да доведе до «идеалне формуле» синтезе. Сувише просто би било изговорити неку формулу типа «западна техника и традиционална етика» али јесте добар почетак за трагање за спасоносним решењем и истинском синтезом која није идеолошки микс или њуејџерско мешање домаћих баба и белосветских жаба. Повратак традицији – оном аутоентичном у њој – без негирања модерног искуства и вештина, већ њиховим оплемењиевањем и осмишљавањем кроз духову катарзу је једини иако најтежи пут који води ка светлу на крају тунела.

Но овакве су појаве заиста ретке и непредвидиве у историји и равне су чуду, па се тешко могу описати а још мање квантификовати. Но верујемо да једино ова опција може да донесе заиста нешто ново од значаја за цело човечанство.

Бранко РАДУН

 

 

 

 

 

 

Sorry, the comment form is closed at this time.