сеп 082011
 

Ангела Меркел је дошла да нам каже да нећемо направити ни корак напред путем европских интеграција док не прихватимо успостављање власти Приштине над севером Косова, који је још у српским рукама. Добро је што је то јасно и гласно рекла

Како је прва дама немачке политике истакла: „Указали смо да је Немачка признала Косово, а Србија није. То је ситуација у којој је потребан напредак – резултати у директном дијалогу, рад ЕУЛЕКС-а и укидање паралелних структура“.

Наравно, од Србије се очекује да и без формалног признања „нормализује односе“ са Приштином, што у преводу значи да фактички прихвати тзв. „независност Косова“. Но, то није ништа ново. А и „наша“ власт већ неко време  нескривено ради на реализацији тог услова за улазак у ЕУ. Ново је што је од ње недвосмислено и јавно затражено да дигне руке и од севера Косова. Заправо, када дубље сагледамо ствари, ново је само немачко инсистирање да се раније него што је договорено стави шлаг на „севернокосовску торту“. Берлин није сигуран шта ће бити после предстојећих избора.

ШИФРОВАНО ПРИЗНАЊЕ КОСОВА

Сећате ли се прошлогодишње заврзламе око подношења па повлачења, односно по диктату Брисела новог писања српског предлога резолуције за Скупштину ОУН? Суштина повучене резолуције била је да официјелни Београд прихвата став Међународног суда правде да је проглашење независности Косова у складу са Међународним правом, али ипак сматра да једнострана сецесија није добар начин за решавање територијалних спорова, те тражи да се пронађе узајамно прихватљиво решење како сецесија више не би била једнострана.

Београд се у шифрованој форми већ тада сложио да прихвати тзв. „независност Косова“ уз извесне компензације (а то је останак његовог северног дела у саставу Србије). Али, чим се суочио са озбиљним притиском устукнуо је. Потписивањем евроатлантске резолуције Тадићев режим је посејао семе фактичког признања арбанаске квазидржаве, и то тако да у њеним границама буде и север Косова. Што год да је „наша“ власт, потпомогнута својим лажно-патриотским аналитичарима, тада и од тада причала, и како год да је покушавала да обрађује јавност, било је очито да је дигла руке од целог Косова, а да се само ценка око погодног момента када ће до краја реализовати „дил“ са својим западним менторима.

Усвојеном резолуцијом Београд је, још у лето 2010. године а после преваре са обраћањем Међународном суду (не)правде,  поздравио „спремност Европске уније да олакша процес дијалога између страна“. А тај дијалог имао би „за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша живот људи“. Када је тако, а јесте, нико не треба да се чуди што је Ангела дошла по своје, па инсистира да Тадић саобрази своје празне приче упућене нама са истинским делима и оним што говори Бриселу, Берлину, Вашингтону, Лондону, а то је да је спреман да Србију и без делића Косова, а камоли целе Јужне покрајине уведе у ЕУ.

СРБИЈА ИЗНАД СВЕГА?

Слажем се са госпођом Меркел да не би било у реду да се приступни преговори приведу крају, па да онда од нашег уласка у ЕУ не буде ништа јер је још отворено питање Косова и Метохије. Сада када се приближавају избори право је време да сви наши политичари покажу карте и без  околишења кажу да ли је за њих територијални интегритет наше земље светиња или није. Па нек Срби бирају да ли су спремни да шансу за бољи живот плате одрицањем од дела наше земље и гажењем преко гробова предака и савременика који су погинули за њено ослобођење, односно одбрану.

Рефрен немачке химне гласи: „Деутсцхланд, Деутсцхланд üбер аллес“ – „Немачка изнад свега“. А Немци нас својим понашањем, чак и онда када су и буквално били срушени на тло, уверавају да то нису празне речи. Јасно је како би они поступили када би којим случајем од њих било тражено да ради било какве материјалне користи учине нешто национално деструктивно, налик ономе што се од нас тражи због наставка приближавања капијама ЕУ.

С друге стране, ми смо својим понашањем убедили оне који нам не мисле добро да смо спремни да прогутамо и оно што ни „пас с маслом“ не би. Тако смо их охрабривали да са деловањем на нашу штету иду све даље и даље. Штавише, у томе смо их свесрдно помагали разарајући српску војску и индустрију, те запостављајући изградњу плодотворних спољнополитичких и привредних веза са земљама које прихватају целовитост Србије. А само тако смо могли, не само да ојачамо, већ и да постанемо релевантан партнер бар за неке значајне чланице ЕУ.

Англосаксонци су се у прошлости, као што то раде и у садашњости, према нама непријатељски односили. Свако ко мисли да ће се ту ствари променити и у догледној будућности неразуман је. За њих смо ми само балкански Руси, а за њих су они непријатељи. Но, Срби су имали могућност да унапреде односе, например, са Немачком. О томе је још 1999. године писао Жељко Н. Митровић у сјајној, али нажалост недовољно запаженој књизи: „Српске земље између Немачке и Русије“. Међутим, то нисмо  могли да постигнемо онако како смо радили, тј. клечањем пред Западом и одбојним ставом према Москви.

ГЕОПОЛИТИЧКА ГЕОМЕТРИЈА

Како је славни претходних Ангеле Меркер, Ото фон Бизмарк с правом тврдио: „Темељ свих политичких преговора је принцип – дај да би ти дали“. А Немачкој ми немамо шта да дамо да би је задовољили и тако купили оно што нама треба, а да при томе не угрозимо своје виталне интересе. Зато и те како имамо потенцијал да градимо истинске савезничке односе са, према нама, што год професионални русофоби тврдили, традиционално пријатељском Русијом. Тиме се ствара троугао чији део је и Берлин, са оним што може да нам пружи.

Нема сумње, у постамеричком свету на нашем ће континенту све већи значај имати осовина Москва-Берлин. Већ данас, иако још недовољно активно, она се окреће. И да је којим случајем Србија истински постала стратешки партнер Русије, не би нам се дешавало ово што је сада у току, у вези са посетом шефа Немачке владе, те претњама арбанаских сепаратиста да ће отпочети инвазију на север Косова. Берлин би се другачије понашао због његових интереса на релацији са Москвом, и потенцијалних последица које би по њих могло да има агресивно понашање према Србији. Наравно, онда би и Приштина много више мерила своје речи и дела. Косово је далеко зависније од ЕУ, од делова Србије под контролом Београда, и далеко је од тога да би тамошњи прагматични политичари ишли главом кроз зид.

Да се вратимо Немачкој. Због њених рачуна са Русијом са њом смо могли да нађемо колико-толико прихватљив језик и у вези са Косовом, и на тим основама када се ради о нашим европским интеграцијама (против којих, за разлику од ступања у НАТО, Руси немају ништа против). Но, не треба се заваравати да нам је Берлин начелно много наклоњенији од Лондона или Вашингтона. То су, надам се само непромишљено – заборављајући немачку рушилачку улогу у вези са Југославијом и подршку Хрватима у рату против Срба – помислили многи српски политичари од Зорана Ђинђића па надаље, и зато сада плаћамо цену њихове германо-снисходљивости и непромишљених реформи у духу тзв. „европских вредности“.

УЗАЈАМНИ ТАОЦИ

Шта је било – било је. Да видимо шта нам је сада чинити? Ако не подлегнемо малодушности није наша ствар још изгубљена. Ових дана се много прича о томе да је Немачка директно или преко својих компанија у Аустрији много уложила у Србију. Нису мале овдашње инвестиције ни неких других западних земаља. Оне се њима, поготово у кризним временима, не пуштају низ воду. Такође, Брисел и Берлин не желе ни ново распламсавање кризног пламена на Балкану. На то ми морамо да играмо, иначе дотући ће нас. Ако Србија не буде правила проблеме док њих праве њој, и настави да негодује и невољно ради шта се од ње тражи, лоше нам се пише.

Када је још пре велике кризе са којом се Запад сада суочава један познати амерички милијардер био пред банкротом, банкару који му је рекао: „У великом сте проблему“, одговорио је: „Не, ви сте у проблему јер дугујем ја вама, а не ви мени. Шта ћете да радите ако пропаднем?“ Многим Немачким инвеститорима је у интересу да Србија уђе у ЕУ, а не да јој трајно буду затворене капије ЕУ и она постане непријатељски настројена према западном капиталу. У интересу им је, колико и нама, и да на Балкану влада мир, а не да се Босна, Косово и Метохија, Црна Гора, па и Македонија суоче са новим бурама. Отуда, ради мира и европских перспектива не треба само ми да попуштамо. Колико је Србија талац Брисела, толико су и његови интереси у нашем региону зависни од нас. Крајње време је да то схватимо јер наша голгота, ако режиму сада допустимо да финализује своју капитулантску политику, неће бити завршена ни са губитком севера Косова.

ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

Ангела Меркел је пре неки дан рекла: „Ми видимо будућност Србије у ЕУ и учинићемо све да Србија тај пут успешно савлада на основама европских принципа“. Већ смо видели какви за нас – плиткоумношћу или петоколоашким деловањем власти остављеним самим себи, без савезника ван ЕУ и унутар Уније – тзв. „европски принципи“ важе. Читајте: да би Србија ушла у ЕУ Београд ће морати да се одрекне државног јединства и да на неки начин (кон)федерализује земљу како би војвођански и муслимански сепаратисти били задовољни. Сетите се шта нам је пре неколико година рекао тадашњи немачки амбасадор у Београду, и Цобелове речи упоредите са оним што се од онда дешавало. И то није све, Немци би се баш радовали да им повољно препустимо „Електропривреду Србије“ и „Телеком“. У Београду, као и претходно у Загребу, много су причали о улагању у енергетику. Паметном доста.

Нашем режиму изгледа то није. Његов дежурни „патриота“, Вук Јеремић – да се, чак и позерски много мање национално оријентисаним, Тадићем не бавимо – после разговора са моћном Немицом изјавио је да није дошло до приближавања ставова Београда и Берлина у вези са питањем Косова. Затим је рекао: „Ми имамо своју политику, та политика подразумева наставак реформских процеса који ће нас водити даље на путу ка ЕУ. Решаваћемо проблеме како они буду долазили“. Другим речима, чак ни сада када је већ куцнуо задњи час да убрзано кренемо путем геополитичке и привредне преоријентације како би ојачали позицију земље, ми то нећемо урадити. Вођени Тадићем наставићемо да идемо путем погубних реформи које ће додатно смањити простор за конструктивно национално деловање. А како проблеми буду долазили све мање ћемо имати могућности да их решимо иоле повољно по себе.

Наравно, Тадићу то и није битно. Важно му је да се некако искобеља из избора и настави да држи власт. После њих неће околишити да стави шлаг на косовску торту коју меси за Берлин и Брисел. То не смемо да му допустимо, а госпођа Меркел нам је створила одличну прилику да у вези са Косовом истерамо на чистину и тренутно највећег претендента на власт – Српску напредну странку? Господине Николићу, да ли сте спремни да – узмимо хипотетички да је само то преостали услов – у ЕУ уведете Србију без ефективног присуства њених институција макар на северу Косова, односно са албанском полицијом и царином на тзв. „административним прелазима“ Јариње и Брњак? Ако јесте, зашто сте за Србију бољи избор од Тадића? Ако нисте, онда није време за јалово препуцавање са ЛДП-ом већ за јасну поруку Берлину и српској јавности у прилог тога.

Драгомир Анђелковић

извршни уредник Центра за развој међународне сарадње

Sorry, the comment form is closed at this time.