јан 162015
 

По свему судећи, у Украјини је почело одбројавање дана до наставка потпуног рата. Оштро интензивирање борби у Новорусији, трагедија са аутобусом код Волновахе, новамобилизација у украјинској војсци, неуспех самита који је заказан за четвртак у Астани – су неки од очигледних знакова напетости ситуације.

За месец дана напуниће се годину дана од кијевског пуча, који је уништио постсовјетску украјинску државност. Циљеви, постављени од стране самих организатора пуча, нису испуњени – Украјина није отишла на Запад. Атлантизатцију «Независне» спречило је одвајање Крима, устанак у Новорусији и чврст став Русије. Након тога што Кијев није успео да војним путем сузбије побуњене регионе, Украјина је остала да виси између Запада и Русије, и сваком је јасно, да се овакво стање не може дуго задржати.

Тренутна ситуација у суштини не оставља странама други избор, осим рата

Борбена дејства између Украјине и одењене Новорусије формално су обустављена почетком септембра, али у ствари локалне борбе настављене су свих ових месеци, а у последњим данима њихов интензитет се јасно повећава. Договора о стварном примирју може бити само у једном случају – ако би дошло до директних преговора између Кијева и Доњецка. Без тога, тренутно полупримирје биће ништа друго него пауза пред нову фазу рата.

Упорно одбијање Кијева да иде на такве преговоре чини наставак рата готово неизбежним, а последњих дана смо сведоци да ствари клизе управо ка овом сценарију. Није битно чак ни то, хоће ли Кијев дати наредбу за почетак напада на Неворусију, и да ли су у Доњецку спремни да пређу у контранапад – тренутна ситуација у суштини не оставља странама другог избора, осим рата.

Још с почетка јесени, када је потписано примирје, било је јасно, да ће оно трајати до оног момента, док једна од страна не помисли, да је мир за њу опаснији него рат.

Упркос комплексности положаја Новорусије то је ипак ратоборно друштво, противдржавна творевина, које не замишља свој живот у садашњем облику и границама, већ ово доживљава само као транзицију. Став људи је такав, да они схватају тренутно затишје, такође прилично условоно – само као паузу. ДНР и ЛНР су као минимум намерени на рат до преузимања контроле над целом територијом Доњецке и Луганске области, а у најбољем случају – до освајања целог Југо-Истока Украјине, то јест Новорусије. А идеал је тотални поход на Кијев, то јест потчињавање целе Украјине проруским снагама. Имајући овакве циљеве, Доњецк и Луганск се не плаше наставка рата, схватајући, да ће достизање ових задатака бити могуће тек након наношења одлучујућег пораза украјинској војсци.

С друге стране имамо Украјину. Време ради како против кијевске власти, тако и против очувања јединства о останку Украјине као такве. Грубо говорећи, Украјина неће преживети такву рану на свом телу, каква је и ДНР и ЛНР – потребно је или одвојити одељене територије, или повратити контролу над њима. Али ни прво, ни друго није могуће.

Порошенко и украјинска политичка елита не могу да пристану на одвајање, не само целе територије Доњетске и Луганске области, него чак ни данашње ДНР и ЛНР. То би уништило целокупану украјинску политичке класу, јер је до сада она покушавала да оправда колапс привреде и државе тиме, што је Украјину напала Русија и сви као један морају се одупрети руској агресији. Пристајући на одвајање Новорусије, Кијев признаје пораз, и шта више, одељена држава ће почети да привлачи к себи остале области Југо-Истока.

Средња варијанта између одвајања и повраћаја је покушај да се изолују побуњени региони. То је као да покушавате да зауставите крварење, не усуђујући се ни на ампутацију, ни на пришивање назад полуодвојене ноге – то, да траје дуго не може, мора се одлучити на нешто конкретно. Кијев не може допустити одвајање Доњецка, а не може ни да га поврати. Али ако одустајање од Новорусије значи непосредан губитак власти за Порошенка и Јацењука, тада нови рат за њих представља мање зло.

Шта ће задесити кијевску власт у случају одвајања Новорусије? То да ће бити или одмах збачена батаљонима националне гарде, који ће доћи у Кијев са питањем, зашто су их месецима слали у „патриотски рат“, или ће после неког времена војска Новорусије, након распада фронта и Украјине напредовати до Кијева.

А шта ће се десити у случају обновљања „антитерористичке операције“? Наравно, велики ризик је да ће војска Новорусије заузети целу Доњецку и Луганску област, а затим кренути ка Харкову и Криму. Али у Кијеву верују да их неће оставити на цедилу – надајући се, не толико у НАТО интервенцију (што је немогуће), колико у чињеницу да ће реакција САД и ЕУ бити толико озбиљна, да Русија неће дозволити добровољцима напредовање на југ, север и посебно не на запад. Тако ће Порошенку чак и ако изгуби још неки део Доњецке и Луганске области, сама ратна чињеница омогућити још неко време управљања пажње украјинског друштва са Кијева на Москву као корена свег зла, као и повећање подршке Запада, како финансијски тако и политички.

Упркос свим ризицима, садашњим владарима Украјине изгледа да ова опција даје могућност да задрже власт. С обзиром да они не могу ништа да ураде како би спасили земљу (а то би било могуће само у случају одустајања од атлатског курса и обнове «Независне» на новим, конфедеративним основама, на које ни Порошенко, а тек ни Јацењук никада неће пристати), једино што им преостаје – то је да учине све за продужење своје власти. И, чини се, да је све што они умеју да ураде – овај рат.

Време ради против Кијева, али, одлучујући се сада на рат, Порошенко још увек не заварава историју. Ударање по Новорусији, он активира све деструктивне процесе, незнатно замрзнуте зимом – што у Украјини, што у глобалном сукобу између Русије и САД. Друга фаза украјинског војног сукоба, можда, и не буде последња у борби за Украјину, али она ће сигурно донети коначну пропаст украјинској државности. И њено васкрсење у виду Малорусије и Новорусије у саставу руског света.

Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»

http://www.vz.ru/politics/2015/1/14/724381.html

 

Sorry, the comment form is closed at this time.