авг 182011
 

У сред косметске кризе, министар одбране Србије Драган Шутановац боравио је у посети Сједињеним Америчким Државама. Судећи према писању америчке војне штампе, тамо је изјавио тек да је Војска Србије високопрофесионализована, да је под цивилном контролом и да је, поред СПЦ, остала институција у коју грађани имају највише поверења. Уз то, поновио је и да, када је НАТО у питању, Србија треба да гледа напред, а не у прошлост.

 

Исто тако, министар Шутановац изјавио је да су српски официри недавно били просто опчињени НАТО командом у Напуљу и да већина њих једва чека да примени НАТО стандарде у својим јединицама. Вероватно као што би с почетка 1941. били одушевљени организационим детаљима команде Вермахта у Берлину!

На жалост, стварност демантује министра Шутановца. Услов за испоручење генерала Ратка Младића Хашком Трибуналу данас делује као дечја игра, у поређењу са условом да Србија успостави добросуседске односе са Косовом које је под НАТО контролом, а онда, извесно, да пристане на нове видове надгледаних аутономија у Рашко-полимској области, Војводини, Прешевској долини и можда чак у источној Србији.

 

Војска Србије, коју је министар Шутановац у САД описао као институцију од поверења, унапред је изјавом свог врховног команданта одбила да брани свој народ и територију на Косову и Метохији. То је данас војна сила симболичног војног потенцијала, сведена на ранг дивизије из Првог светског рата, чији министар у изјави датој након повратка из Америке каже да борбену готовост уопште није ни подизала, јер не постоје информације да било ко спрема активности уперене против државе и војске.

 

Просто је невероватно да нико из војног врха Републике Србије протеклих недеља није гледао телевизијски програм. Ако акција специјалне албанске јединице РОСУ није угрозила држављане Србије на северу Косова и Метохије, онда је Војска Србије заиста респектабилана војна сила којој грађани неограничено верују, а не просто-проширена дивизија усмерена на међународне мисије, пре него на заштиту својих држављана.

 

Ипак, мене лично највише забрињава изјава министра Шутановца објављена у интернет издању листа Политика 16. јуна. Он је рекао да је његово министарство сада модел за изградњу цивилних институцијау Србији, да је стекло поверење војске и цивила и да су уз помоћ кампање НАТО, коју су подржавале САД, окончани ратови на Балкану деведесетих година (http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t50923.lt.html).

 

Ако ме сећање добро служи, у свим приликама деведесетих година, НАТО је интервенисао у корист српских непријатеља. Било на подручју Републике Српске Крајине, када су амерички официри и војни експерти обучавали Хрватску војску, а НАТО авијација бомбардовала српске положаје, било у Републици Српској у више наврата и у СР Југославији у пролеће и лето 1999. године.

 

Ако је НАТО тада допринео окончању ратова, допринео је пре свега тога српском повлачењу из Далмације, Лике и других делова РСК, западне Босне и Косова и Метохије и грозним егзодусима становништва.

 

Многи у Србији посету министра Шутановца Сједињеним Америчким Државама доживљавају пре као почетак властите промоције у трци за утицај унутар ДС-а, него као потез који ће држави Србији помоћи да превлада косметске и евроатлантске изазове.

 

Томе у прилог говори и извештај у дневнику Данас, под насловом „Шутановац осваја подршку“. Лист цитира амерички војни магазин „Старс енд стајпс“ („Звезде и пруге“), који пише да „Шутановац осваја важну подршку у међународним круговима, потписујући споразуме о сарадњи у области одбране са широким спектром земаља, укупно 55 њих, од Кувајта до Аустрије“. „С њим“, пише даље амерички магазин, „желели су да разговарају потпредседник САД Џо Бајден и државна секретарка Хилари Клинтон приликом њихових посета Београду“.

 

Отићи у епицентар државног потреса најкатастрофалнијих последица и бавити се притом естетиком медијског наступа, као што је бесмислица да грађани верују у војску која их не брани, велика је државна срамота Србије. Баш као што је срамота што је 300 српских официра и подофицира прошло обуку у војсци САД, која је убијала децу и цивиле 1999. године. Можда је дошло време да се српски официри запитају јесу ли и за моралне НАТО стандарде, поред формацијских.

Бранко Жујовић

Извор: Глас Русије

Sorry, the comment form is closed at this time.